Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Svojevremeno je bivši predsednik Makedonije Kiro Gligorov pričao detalje o svom boravku na obeležavanju 50. godišnjice NATO-a, 12. marta 1999. godine, 12 dana pre “rođendanskog” napada Severnoatlantske alijanse na Jugoslaviju. Obraćajući se skupu u Vašingtonu, on je rekao da vlada i parlament njegove države imaju jednoglasnu odluku da se sa teritorije Makedonije ne može napadati nijedna susedna zemlja, pa ni Srbija.

Posle tog izlaganja, sećao se Gligorov, odmah mi je prišla Medlin Olbrajt i upitala - zar je morao to da kaže i to na takvom skupu. Posle toga, dobio je poziv da se sretne i s Bilom Klintonom. "Klinton me je pitao šta sam to juče rekao" - pričao je Gligorov - "a ja sam mu zahvalio što me to pita i zatim mu rekao da je Makedonija mala država, a vi, kao velika sila, radite što želite, ali to tako ne ide, posebno što nemate ni odobrenje UN za napad”.

“Srbi vam to ni posle 100 godina neće zaboraviti”, rekao je Gligorov američkom predsedniku na kraju susreta pre 17 godina.

Pod velom tajnosti

Biće da je Gligorov bio u pravu – skoro dve decenije posle bombardovanja protiv moguće odluke da se Srbija priključi NATO-u izjašnjava se 80 odsto ispitanika, a samo 8,7 odsto građana izjavljuje da je “za”.

Zato je šok izazvala odluka srpskih vlasti da u Skupštini, u početku pod velom tajnosti, izglasaju Zakon o potvrđivanju sporazuma između Srbije i NATO-a, kojim se pripadnicima te vojne alijanse obezbeđuje sloboda kretanja i diplomatski imunitet na teritoriji Srbije, kao i druge brojne privilegije. Ispostavilo se da je Srbija, faktički, potpisala sporazum iz Rambujea koji pre bombardovanja Jugoslavije nije htela da potpiše. I protiv koga su bili današnji branioci tog sporazuma, a ondašnji radikali – predsednik Nikolić i premijer Vučić.

U trenutku velikih geopolitičkih potresa i preokreta i ponovnog uspostavljanja multicentričnog sveta, Srbija je, veruju protivnici sporazuma, napustila politiku neutralnosti i svrstavala se uz silu koja je na zalasku moći i uticaja u svetu.

“Osvestiće se zagovornici sporazuma kada neki oficir NATO pijan pregazi nečije dijete i ne bude odgovarao za to. Mora krv nedužnih da padne da dođe do svesti” - jedan je od tipičnih komentara razbesnelih desničara na ovu odluku, koju, istina, ne podržavaju ni oni koje politika mnogo ne zanima. Niko, naime, nije oduševljen podatkom da će neko u Srbiji imati veća prava od građana, a pogotovo ne NATO, bauk koji je 78 dana leteo iznad ondašnje skraćene Jugoslavije, pritom bacajući tepihe bombi.

Ispostavlja se, međutim, da Srbija nije ušla u NATO, ali je NATO odavno ušao u Srbiju. Vlasti su u raznim režimima sa NATO paktom odvajkada sarađivale u manjoj ili većoj tajnosti. Još Miloševićeva vlast je to činila. Potpisivani su u to vreme razni aranžmani o snagama za održavanje mira s mandatom UN, gde je glavnu ulogu imao NATO: od UNPROFOR-a do SFOR-a. Te razne skraćenice koje su prikrivale NATO povremeno su u vidu vojnih snaga sprečavale konflikte, a u nekim momentima samo su gledale, kao u Srebrenici 1995. ili u Hrvatskoj u vreme akcije "Oluja".

Kada je SRJ transformisana u Državnu zajednicu Srbije i Crne Gore, NATO je pokrenuo takozvani Prilagođeni program saradnje da bi potom SCG i NATO potpisali ugovor o tranzitu koji garantuje imunitet vojnika KFOR-a (Kosovo Force) pri njihovom prolasku preko državne teritorije, što je faktički bila prethodnica sporazuma koji je usvojen ovih dana. Sporazum o tranzitnim aranžmanima snaga NATO je tada overio Vojislav Koštunica čija matična stranka DSS danas postaje ljuti protivnik sporazuma sa Alijansom, što je samo jedan od apsurda.

Teatar apsurda

Sve srpske vlasti šurovale su sa NATO paktom pakujući tu saradnju u raznorazne oblande. Apsurd je, recimo, da Vučićevi prethodnici na vlasti godišnjice bombardovanja NATO-a nisu obeležavali spektakularno iz više razloga – smatrali su da je bombardovanje tekovina Miloševićeve politike sa kojom oni nemaju ništa. Uz to, imali su strah da to neće dobro uticati na njihov prozapadni imidž.

Vučić je prvi počeo da obeležava te godišnjice što samo pokazuje da je njegova politika tek jedan svojevrstan teatar apsurda. On je u vreme bombardovanja bio zloglasni ministar informisanja, poznat po gašenju medija i cenzuri, deo ratne propagandne mašinerije u ratu sa NATO-om. Mnogi u Srbiji bili su, međutim, zapanjeni kada je za savetnika angažovao jednog od najratobornijih zagovornika bombardovanja, Tonija Blera, pa je Vučić gledao da taj bes amortizuje upravo velikim mitingom ispred ruševina Generalštaba povodom godišnjice bombardovanja kome su prošle godine prisustvovali uglavnom autobusima dovedeni članovi njegove stranke.

Najinteresantnije je, pak, što se ubilačka metodologija NATO pakta i dan-danas u svakodnevnom životu pominje kao pravi recept za rešenje problema koji prosečnom Srbinu idu na živce. Na primer, kada peti put tokom jednog dana naleti na neljubaznu šaltersku službenicu ili nervoznu kasirku, on odlazi besan prema izlaznim vratima izgovarajući: „Trebalo je Klinton sve to da pobije’’. Misleći pritom na NATO. Koji, naravno, ne može očima da vidi.

NATO u Srbiji, dakle: apsurd do apsurda.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Najverniji zvezdaš svih vremena, Miodrag Milosavljević zvani Mile Srbin, u vreme SFRJ radio je kao prodavac u piljarnici u centru Beograda. Pred svaki susret Crvene zvezde i Partizana stavljao je u izlog radnje fotografije Zvezdinih igrača. Nekoliko puta se dešavalo da mu partizanovci kamenom razbiju izlog, pa se Mile jednog dana dosetio spasonosnog rešenja: posred izloga kačio je Titovu sliku.

Od tog momenta nisu mu više razbijali izlog, zato što je u to vreme drug Tito bio važnija stvar čak i od "večitog derbija", najvažnije sporedne stvari na svetu. Naravno, ukoliko navijate za Zvezdu ili Partizan.

U subotu, u 17:00 časova, kada počne 150. jubilarni prvenstveni derbi ljutih gradskih rivala, Mile Srbin neće biti na tribinama. Umro je prošlog avgusta, u 94. godini. Kuću od 27 kvadrata u beogradskom naselju Denkova bašta zaveštao je testamentom voljenom klubu.

Njegov dom ličio je na muzej "Crveno-belih", u čijem središtu je živeo Mile, jedini čovek na svetu koji je imao vizit kartu na kojoj je pisalo: "Mile Srbin, legenda Crvene zvezde". Zidovi i ormani bili su prepuni fotografija, postera, ulaznica, suvenira, svakakvih sitnica, zato što je Mile bio hodajuća istorija srpskog kluba i odgledao je uživo gotovo sve utakmice na Marakani, stadionu u čijoj izgradnji je i sam učestvovao.

Mnogo se nervirao i strefilo ga

Mile je bio na stotinjak "večitih derbija". Na onom prvom 5. januara 1947. godine Zvezda je pobedila 4:3 kao gost. Ali, pričao mi je Mile kada sam ga posećivao u njegovom crveno-belom kućerku, problem "večitih derbija" jeste u tome što ne pobedi uvek onaj za koga ti navijaš. Što može biti opasno po zdravlje.

Mile je, recimo, zbog tog čuda zvanog "večiti derbi" proveo 27 dana na oporavku u bolnici. Lekarska dijagnoza je bila: mnogo se nervirao i strefilo ga. Bitan je, međutim - datum. Kao i rezultat. Strefilo ga je 6. decembra 1953. godine, kada je Partizan "demolirao" Zvezdu, pobedivši 7:1. Mile to prosto nije mogao da izdrži. Dobroćudni čiča sa šajkačom bio je među prvim "žrtvama""večitog derbija", svima dragog događaja koji je ušao i u lekarske dijagnoze. Tako da lekari ponekad preporučuju da izbegavate, slatko, slano, ljuto i - "večiti derbi".

Ma koliko neki pokušavali da sedamdesetogodišnje rivalstvo Zvezde i Partizana stave u kontekst politike, "večiti derbiji" su odavno ušli u domen jednodnevne, ponekad patološke mržnje među rođenom braćom, komšijama, prijateljima i, naravno, neprijateljima.

Tek devet dana posle revolucije 5. oktobra 2000. godine, kada je pao režim Slobodana Miloševića, igrao se "večiti derbi", 115. po redu, poznat po tome što je počeo u oktobru te godine, a okončan u martu sledeće, pošto je na samom početku - prekinut.

Tog dana je na stadionu pročitano pozdravno pismo novog predsednika, intonirana je prvi put sadašnja srpska himna Bože pravde, ispred zapadne tribine stadiona jedan od lidera srpske opozicije Vladan Batić naišao je na neku televizijsku ekipu koja je došla da pravi priču o prvom susretu večitih rivala u "demokratskoj Srbiji". Batić im je objasnio kako neće biti tenzija, kako se oseća dah slobode i tome slično.

Dokazano fatalna kombinacija

Već pola sata kasnije, kada se na terenu Marakane, iz nepoznatih razloga, međusobno tuklo hiljade klinaca u crno-belim i crveno-belim tonovima, demantovana je svaka priča da veliko rivalstvo ima veze sa politikom. Ili demokratijom. Ili činjenicom da su kroz istoriju Partizan smatrali vojnim, a Zvezdu policijskim klubom. Ili da su "Grobari" bili za Slobu, a "Delije" protiv Slobe, pa su čak za učešće u njegovom rušenju dobili priznanje Radija B92. Ili, aktuelna priča - da je Zvezda klub koji protežira Aleksandar Vučić, a Partizan je simpatisao Boris Tadić.

Ili da je, kao u slučaju River Plate i Boke Juniors, razlika klasna. Ili, možda, verska, kao kod Seltika i Rendžersa. Niko živi ne zna da objasni zašto toliko mrzi one s druge strane stadiona, a da to objašnjenje koliko-toliko razumno deluje. Izuzev ako iza svega ne stoji uobičajena netrpeljivost Srba prema prvim komšijama. Biće da je to. Mnogo volimo da komšiji crkne krava, pa makar i na Topčiderskom brdu, gde se, u razmaku od nekoliko stotina metara, nalaze stadioni Zvezde i Partizana.

Ima onih koji više mrze Zvezdu nego što vole Partizan, i, normalno, onih koji kažu: "Ne volim ja toliko Zvezdu koliko, brate, mrzim Partizan." Dokazano fatalna kombinacija. Partizanovac Zoran to ovako objašnjava:

"Sinoć me drugar, lekar, pitao idem li na derbi u subotu, a ja mu kažem kako su me sa mojih 14 godina u seoskoj ambulanti smirivali inekcijom, a bolest je nazvana - ljubav prema Partizanu. On se nasmejao i rekao mi da i on voli Partizan, ali da sam ja ludak. Tadašnji doktor iz ambulante, popularni Čika Bata, inače veliki partizanovac, još tada mi je rekao: 'Sine, i ja volim Partizan, ali ti ga voliš ludo. Prepisaće tebi čika Bata jednu inekciju, da se malo smiriš i upamtiš: nemoj nikada, ali baš nikada, da odeš da gledaš derbi uživo, nemoj da ga gledaš na televiziji, da slušaš prenos na radiju, ako ti je do života. Kad se utakmica završi, saznaj rezultat i odgledaj snimak.' Sećam se samo da je posle tog njegovog monologa majka plakala kako ima bolesnog sina, da je bila uzbuna u kući...", pričao mi je Zoran.

Ništa ne boli kao poraz u derbiju

Jednom su Zvezdinim igračima zbog kiksa na derbiju demolirali automobile. Njihovi navijači. Drugi put su ih jurili sa bejzbol palicama tokom treninga na pomoćnom terenu. Zato što ništa ne boli kao poraz u derbiju. Možda se sva ta gungula oko "večitih derbija" i dešava samo zbog tog bola. Koji se ispoljava već sutradan, kad dođete na posao, a navijači onog drugog tima se okupe u vašoj kancelariji. I počnu da bockaju. Ukoliko je vaš tim izgubio. U suprotnom, vi idete kod njih u kancelariju. Naravno, da ih bockate.

Možda je zato najbolje kada je nerešeno. To se desilo 44 puta za 149 "večitih derbija" u prvenstvima bivše Jugoslavije i, kasnije, Srbije. Iako se oba kluba ovih dana spremaju da u subotu svečano obeleže 150. susret u prvenstvu, a mediji donose čitave serijale o derbijima, istina je, zapravo, da su se ljuti fudbalski rivali sastajali u istoriji ravno 238 puta, računajući tu razne prijateljske ili kup utakmice, mada se to, kako kažu pedantni statističari, ne računa.

Zašto je to tako samo je još jedna misterija "večitih derbija", utakmice u kojoj je najvažnije pobediti, ali još važnije - preživeti.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Srpski premijer Aleksandar Vučić je u subotu, 5. marta, napunio 46. godina. Ne zna se gde je proslavio rođendan, ali se zna šta je radio 11. marta pre deset godina - tugovao je zbog smrti Slobodana Miloševića. Nekoliko dana kasnije držao je počasnu stražu kraj njegovog odra. Tih martovskih dana Vučić je pročitao oproštajnu poruku predsednika Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja bivšem predsedniku Srbije i Savezne Republike Jugoslavije.

"Kao grom iz vedra neba pogodila me je vest da su te haški zlotvori na onako monstruozan način ubili", pisalo je u Šešeljevom oproštajnom pismu Miloševiću koje je čitao Vučić. "Svi danas znamo ko te je ubio. To su oni koji nisu mogli da podnesu tvoju briljantnu odbranu pred njihovim inkvizitorskim sudom, oni koji su nam zemlju bombardovali i razarali, oni koji danas hoće da unište Srbiju. Morali su, jer im je od optužnice pred antisrpskim Tribunalom u Hagu protiv tebe ostalo samo mrtvo slovo na papiru", pisalo je.

Na kraju je Šešelj, preko Vučića, pokojnom Miloševiću obećao da će se "protiv haških kriminalaca boriti sa istom žestinom sa kojom je to i on činio, braneći istinu i srpsku otadžbinu... Ne postoji niko tužniji od mene što nisam u mogućnosti da budem u Beogradu i Požarevcu i Tebe, veliki prijatelju, ispratim i pozdravim poslednji put", poručio je Šešelj iz Haga, a pročitao Vučić pred masom ožalošćenog naroda ispred beogradske Savezne skupštine.

'Martovske ide'

Opet, 12. marta pre 13 godina, današnji srpski premijer bio je ravnodušan, mada neki, poput njegovog nezvaničnog biografa novinara Predraga Popovića, tvrde da je bio u najmanju ruku (politički) zadovoljan. Tog dana u dvorištu zgrade Vlade Srbije ubijen je Zoran Đinđić, prvi premijer postmiloševićevske Srbije. Sudbina je udesila da rođendan Vučića i smrt Miloševića i Đinđića, koji su u većem delu karijere bili ljuti politički protivnici, ali i najmarkantnije figure srpske politike u poslednje dve decenije, bude istog meseca.

Mart je veoma sudbonosan za noviju političku istoriju Srbije. Srpske "martovske ide" počele su 9. marta 1991. godine, kada su u Beogradu održane prve velike demonstracije protiv Miloševića. Sećam se tog dana, jer sam prvi put u životu osetio penderk preko leđa.

Bilo je sunčano, ali prohladno. Vuk Drašković, lider opozicije, čija je stranka danas na izbornoj listi Vučićeve Srpske napredne stranke, držao je zapaljiv govor sa balkona Narodnog pozorišta, a srpskom društvu je tinjalo ono što se kasnije izrodilo u ratove. Nekakva iracionalna mržnja, koja je, istina, bila odgovor na mržnju koja je dopirala sa svih strana bivše Jugoslavije.

I sâm povod tih demonstracija bio je "u sklopu" predstojećeg rata - opozicija i stotine hiljada građana bili su na ulicama zato što je u glavnom dnevniku državne televizije neki komentator nazvao Draškovića i njegov Srpski pokret obnove "saradnicima ustaša". Učesnik devetomartovskih demonstracija Jovan Otašević danas mi pokazuje jednu sliku staru 25 godina.

"Samo sam ja živ sa te fotke. I od onih ostalih učesnika demonstracija, pola je na grobljima, a pola ubijeno od života. Dan-danas ih viđam po pijacama, prodaju katance. Ostali smo sa slomljenim dušama, sa ranjenim uništenim porodicama i nezadovoljni što tog dana nije ostvareno ono što je trebalo da se ostvari", seća se Joca.

Jedino 5. oktobar nije bio u martu

Deveti mart bi, kaže mi, trebalo da se obeležava kao opomena svim režimima. "Tog dana je narod sam odlučio da uzme stvar u svoje ruke i da ne trpi poniženja. Režim je prvi put pokazao pravo lice. Nisu shvatili da su potrebne promene. A nas je pojeo mrak. Ali, i oni koju su naredili da se tada bije narod lično su doživeli tragične sudbine, sahranjivani su u dvorištu, bez prisustva porodice, mnogi završili u Hagu. Mi koji smo bili na ulicama Beograda 9. marta krvavo smo to platili, jer je tog dana donesena presuda koju su samo odložili. Sve su nas kasnije ili poubijali, ili uništili. Ali, oni su svoju sudbinu samo odložili, jer da su otišli tog dana, njihova sudbina bi bila mnogo blaža. Sad bi se Sloba igrao sa unučićima", kaže Joca.

Đinđić je 9. marta 1991. godine bio jedan od mladih lidera opozicije, a Milošević je postajao neko koga će udvorički pesnici opisivati kao "dečaka sa zlatom lipe u kosi". Vučić u to vreme još nije počeo da se bavi politikom, bio je primeran student Pravnog fakulteta, ambiciozni nacionalista, nesvestan da će 26 godina kasnije biti popularniji od Miloševića, a poštovalac Đinđića.

Onda je 1999. godine, 24. marta, NATO počeo bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije. Taj martovski datum bio je ključan da godinu i po dana kasnije padne Milošević. Igrom slučaja, 5. oktobar je jedan od retkih istorijskih datuma moderne Srbije koji se nije desio u martu.

Da nije bilo bombardovanja, koje je počelo u martu, verovatno nikada Milošević ne bi izgubio vlast, jer je ta kolektivna srpska drama, koja je trajala 78 dana i završila se neslavno, mnoge okrenula protiv njega. Posle pada sa vlasti, isporučen je u Hag, gde je 11. marta 2006. godine preminuo. Uhapšen je u dedinjskoj vili u noći između 31. marta i 1. aprila 2001. godine, kada je tadašnji srpski premijer Đinđić odlučio da nema povratka nazad te da Milošević mora da odgovara. Tog jutra, kada su Miloševića sprovodili u Centralni zatvor, odakle će tri meseca kasnije biti isporučen u Holandiju, slavili smo rođenje jedne ćerke. Tu generaciju, rođenu 2001. godine, zvali su "Đinđićeva deca".

Nacija u šoku

Saradnja Đinđića sa Haškim tribunalom bio je jedan od razloga zašto su ga 12. marta 2003. godine ubili. I tada je bio sunčan dan, sećam se da nam je u redakciju, nešto iza podneva, stigla vest od koleginice koja je bila na konferenciji za štampu u zgradi Vlade u Nemanjinoj, kako se nešto dešava napolju. Nacija je bila u šoku kada je dva sata kasnije objavljena vest da je Zoran Đinđić mrtav.

Atentat na srpskog premijera današnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić, tada lider radikala, okarakterisao je rečima: "Ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju."

Dvanaest godina kasnije, Aleksandar Vučić je, polažući venac na mesto Đinđićevog ubistva, rekao: "Pristojna, normalna i uređena država, u kojoj različita mišljenja izazivaju polemiku, a ne smrt, bila je ideal i Đinđića, pa je vreme da se oda počast i svim istorijskim ličnostima bez obzira da li su bili istomišljenici."

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Zvono na mobilnom telefonu Tomislava Nikolića godinama je sviralo himnu Sovjetskog Saveza, od koje je Rusija kasnije preuzela melodiju, ali promenila reči. Od kada nije u opoziciji već na poziciji predsednika Srbije iz protokolarnih razloga više mu telefon tako ne zvoni, ali ne krije da “posle Srbije najviše voli Rusiju”.

Razume ruski jezik iako ga nije učio u školi, niti je imao privatne časove. Kako je govorio za moskovske medije, uvek je sa zadovoljstvom čitao knjige na ruskom jer je od detinjstva voleo ruske klasike. Ponekad, kada ih je čitao na srpskom, zamišljao je određenu sliku, a zatim bi gotovo uvek poželeo da pročita to isto i na ruskom. Da vidi kako sve zvuči u originalu.

Dok je bio dete dopisivao se sa vršnjacima iz tadašnjeg Sovjetskog Saveza. Imao je jednog druga iz Bakua, zvao se Halil.

Mladić iz Bakua je bio islamske vere, mada u vreme SSSR-a ta verska odrednica nije bila bitna, pa je tako preko muslimana iz Azerbejžana današnji predsednik Srbije zavoleo ruski jezik i Ruse.

Deklarisani rusofili

Što je samo jedan od apsurda karijere Tomislava Nikolića, koji se upravo vratio iz posete Moskvi, gde je bio povodom uručenja nagrade Međunarodnog fonda jedinstva pravoslavnih naroda koja nosi ime patrijarha moskovskog i sve Rusije Alekseja Drugog.

Sastao se i sa Putinom, zahvalio mu što je Rusija prošle godine uložila veto na Rezoluciju Saveta bezbednosti UN-a o Srebrenici, kao i na stavu Moskve pri pokušajima učlanjenja Kosova u UNESCO.

Kako je srpski predsednik odavno manje važna figura od premijera Srbije, ta njegova poseta Moskvi u srpskim medijima pratila se skoro neprimetno.

Nikolić i Vučić su još iz vremena opozicionog delovanja deklarisani rusofili. Pamti se iz tog perioda Nikolićeva ideja po kojoj bi Srbija mogla da bude ruska gubernija, faktički – ruska oaza na Balkanu.

Kada je u predizbornoj kampanji 2008. Putin pismeno čestitao rođendan predsedniku Srbije Borisu Tadiću, iz Tadićevog izbornog štaba to je protumačeno kao otvorena podrška Vladimira Vladimiroviča kandidatu Demokratske stranke na izborima i prosleđeno svim medijima pod oznakom hitno.

Već sutradan u Beogradskoj areni, govornici na mitingu Tadićevog tadašnjeg protivkandidata Tomislava Nikolića tvrdili su da to nije nikakva podrška. Ubeđivali su okupljene da su oni pravi favoriti Rusije. Nikolić se posle ispravio po pitanju svog predloga da Srbija postane ruska gubernija. Rekao je da se samo šalio, dodavši da to ne umanjuje njegovu veru u pomoć ''bratske Rusije''. Sve je to sa distance posmatrao Čedomir Jovanović, lider otvoreno antiruske Liberalno-demokratske partije, koji je čak i u predizborne spotove svojevremeno ugradio rečenicu: "Da Srbija ne postane ruska gubernija, gasovod ili vojna baza".

Balansiranje na “ivici” Rusije Tomislava Nikolića nastavilo se i tokom skoro četvorogodišnjeg boravka na vlasti, s tim što su tu Vučić i on podelili uloge, poput dobrog i lošeg policajca.

Nikolić gaji imidž dobrog rusofila, a Vučić za nijansu lošijeg, iako obojica pokazuju neskrivene simpatije prema Putinu. Ipak, Vučić to nekom vrstom samokontrole uspeva da suzbije na “evropsku meru” u javnim nastupima.

Opet, Nikolić je prilikom posete Putina Srbiji ostao upamćen po tome što se sa njim cmakao u obraze po tri puta gde god da ga je sreo za šest sati njegovog boravka u Beogradu. Poljupce dobrodošlice Putin je od Nikolića dobio i na aerodromu, i tokom zvaničnog susreta u Palati federacije, a sve je reprizirano na rastanku. Ličio je na nekog ustreptalog tinejdžera koji je konačno sreo gitaristu Metalike ili kakvog drugog idola sa omiljenog postera.

Saradnja sa NATO-om

Aktuelna poseta Moskvi koincidirala je sa odjecima odluke srpskog parlamenta o podizanju saradnje sa NATO paktom na viši nivo koju je nedavno ratifikovao upravo predsednik Nikolić. Zapravo, sa kontrazahtevom desničarskih partija da Srbija sada mora podići vojnu saradnju sa Rusijom na sličnu razinu, najpre sa misijom Ruskog humanitarnog centra u Nišu.

Zvanična Rusija, međutim, ni tokom Nikolićeve posete Moskvi nije istakla takav zahtev, pa je po ko zna koji put uočeno da srpski rusofili, mahom “putinizovani” nacionalisti, često zahtevaju ono što ni ruska diplomatija izričito ne traži. Sve to liči na onaj “prastari” predlog Tomislava Nikolića da bi Rusija mogla postati ruska gubernija, koji tada nije podržao niti zahtevao ni jedan zvaničnik iz Moskve, pa se opet pokazalo kako u Srbiji ima većih Rusa i od Rusa.

Kao što se Nikolić u danima kada nije, kao sada, morao da balansira između EU-a i Rusije, ponašao poput nekakvog počasnog konzula Moskve u Srbiji, tako u svom pritajenom ali vidljivom rusofilstvu na funkciji predsednika, deluje kao čovek koji sve prozapadne težnje doživljava kao prinudu, a jedino ga Rusija istinski politički “uzbuđuje”. I svi Nikolićevi kadrovi unutar Srpske napredne stranke, pokazalo se, više vole Putina nego Vučića, mada je u ovoj partiji običaj da se Vučić voli istim intenzitetom kao svojevremeno drug Tito.

Karakteristika njihovog biračkog tela je potpuna “operisanost” od ideologije – “ideja” je samo ono što kaže Vučić, makar to bilo ideološki kontradiktorno.

U pitanju je “supermarket politika” - gde svaki član ili birač može sa rafova uzeti ono što mu se sviđa. Nikolićeva rusofilska struja unutar Vučićevih “naprednjaka”, međutim, sve više gubi uticaj u stranci. Tako da nije nemoguć rasplet po kome bi se srpska vladajuća partija u dogledno vreme, možda već sledeće godine uoči redovnih predsedničkih izbora, mogla rascepiti na dva “prirodna” tabora: Nikolićev čisto proruski i Vučićev proevropski sa proruskim nijansama.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Vojislav Šešelj je celog života tvrdio da je rođen "usred Srbije", u Sarajevu, 11. oktobra 1954, i da su ga "svojevremeno strmeknuli u komunizam". Kako je objašnjavao, posle je "počeo da misli svojom glavom". Taj period kada je “mislio svojom glavom” najviše ga je koštao – u Hagu je proveo 11 godina, a 31. marta ćemo saznati koliko je stiglo za naplatu od tog “šou programa”.

Non-stop je do sada tvrdio da je jedini pobedio Haški tribunal, mada je pre neki dan sam otkrio na konferenciji za štampu da će ga Hag i pored “pobede” osuditi na drakonsku kaznu, doduše - nešto manju od one koju će dobiti Radovan Karadžić.

Među radikalima se nezvanično priča da bi Šešelj poslednjeg dana marta mogao biti osuđen na kaznu između 30 i 40 godina zatvora za “verbalni delikt”, kako se u Srpskoj radikalnoj stranci ocenjuje njegovo delovanje tokom devedesetih, odnosno za progon nesrpskog stanovništva, kako to formuliše Hag.

Ispada da je on tih godina samo pričao, pričao i pričao, ali nikoga nije ubio, proterao niti ozledio, ako je verovati Šešelju i njegovim sledbenicima.

Šešeljeva svita

Postoji u celoj toj priči, međutim, jedna veoma interesantna stvar – ako Hag Šešelja osudi na toliko godina zatvora, što se s obzirom na oslobađajuće presude nekim hrvatskim ili muslimanskim vojnim komandantima zaista može smatrati drakonskim, nekako ostaje otvoreno pitanje: kako su onda dva njegova najbliža saradnika iz tog vremena stekli nevinost. Radi se naravno o Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću.

Pola svite oko Slobodana Miloševića osuđeno je u Hagu na kazne zatvora zato što su učestvovali u takozvanom “udruženom zločinačkom poduhvatu”. Svita oko Šešelja, pak, potpuno je promenila svoju ideologiju, te danas vode Srbiju u Evropu, a region bi voleli da odvedu u mir. A moglo bi se desiti da ta dvojica članova “radikalskog udruženog poduhvata”, eto paradoksa, svog političkog “ćaću” izruče nazad u Hag, gde su ga pre 13 godina ispratili uz suze i bes.

To se verovatno neće desiti tako lako, jer između Šešelja i njegovih pulena postoji neka fina kohabitacija, takoreći “sporazum o starim dobrim vremenima” koje ne treba kvariti ako baš ne mora.

Šešelj je, što bi rekao moj kolega Boža Andrejić, postao dopisni član Haškog tribunala, nešto kao dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), gde ga verovatno nikada neće primiti, pošto se u životu manje bavio naukom, a mnogo više svakakvim raskošnim budalaštinama koje su ga preporučile više za Tribunal, a manje za SANU.

Presuda međunarodnih sudija usred predizborne kampanje, kakva god bila, mogla bi Šešeljevoj stranci da doda vetar u leđa, imajuću u vidu tradicionalnu frustraciju srpskog javnog mnenja ovom institucijom, u kojoj je do sada osuđeno najviše Srba, što će reći - bar trećina državnog i vojnog vrha iz devedesetih godina, na nešto više od hiljadu godina robije.

Šešelj je do sada uspešno koristio Hag kao svoj adut u pričama o antisrpskoj zaveri protiv koje on nastupa poput Don Kihota i nekako se ponašao po onoj poslovici: “Ako si već u sosu, bar uživaj u njemu”.

Šou program tek počinje

Tako da je od dobrovoljnog odlaska u Ševeningen uživao u “haškom sosu” koliko god da je mogao. U tome uživa i ovih dana, pa je ispred beogradskog Specijalnog suda zapalio zastave EU i NATO, najavljuje predizborni miting čak i u Prištini, a svojim bivšim saborcima poručuje da će u Hag morati da ga nose. Istina, to nije nimalo lako, jer je, kako objašnjava, ponosni vlasnik kilaže od 130 kila.

Pravljenje cirkusa od veoma ozbiljnih stvari Šešeljeva je uža specijalnost, a ako kazna bude drakonska, kako najavljuje, nije isključeno da će i Vučić i Nikolić, kao najviši funkcioneri države, ipak stati na njegovu stranu. I da će osuditi Hag zbog drakonske osuđujuće presude. Naravno, ako je bude. Obojica su pre osnivanja Srpske napredne stranke bili deo njegovog tima za odbranu u Hagu, te su tvrdili da je on apsolutno nevin, pa je teško verovati da su u međuvremenu, makar po tom pitanju, promenili mišljenje.

To bi verovatno dovelo do njihovog dodatnog zbližavanja, pošto se Šešelj i inače ponaša kao Vučićev omiljeni opozicionar. Za razliku od Tome Nikolića, Vučića brani gde god može, pa je tako nedavno izjavio kako je Vučić radan, vredan i pošten, što je dosta čudno za osobu koju je sadašnji srpski premijer ostavio na cedilu kada mu je bilo najteže.

"Objektivno, on je radan i vredan, njemu nije cilj lično bogaćenje. Čak i za onaj stan na Novom Beogradu koji je 1999. dobio od države on nije hteo da podnese zahtev, to sam ja tada uradio za njega", rekao je Šešelj za list Informer, opisujući Vučića, koga izgleda i dalje intimno voli i rado ga se seća.

Tako da će šou program tek početi ukoliko Hag izrekne radikalskom lideru drakonsku kaznu. Što bi moglo napraviti dodatni predizborni cirkus u ionako zabavnom postojećem.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Prvi i poslednji put Radovana Karadžića sam uživo video u Banskim dvorima u Banjoj Luci 1995. godine. Kolega Nikola i ja, specijalni izveštači Naše Borbe, upali smo neplanirano na konferenciju za štampu i krenuli da postavljamo pitanja. Radovan je strpljivo odgovarao i negde upola pitao: ''Hoće li ovo biti intervju za Našu Borbu?''

Znam da smo poremetili programsku šemu televizija, jer je bilo ratno stanje, pa su Radovanove konferencije morale da se emituju integralno, jer niko nije očekivao da će obraćanje trajati duže od deset minuta. A potrajalo je bar 45. Posle smo otišli u vojni pres-centar, gde nam je neki pukovnik sa ''apisovskim''žarom u očima pričao da je Radovan izdao ''našu stvar'', uopšte, vojska je bila razočarana, jer je ''Čupo'', kako su tepali Radovanu, ''sve prodao'', mislili su na teritorije koje su tih dana padale jedna za drugom...

Nidža i ja smo te noći sedeli u sobi hotela ''Bosna'', gde je odseo i Radovan, i smišljali šta da radimo ako ''Crna ruka'' u gluvo doba zaređa po sobama tražeći "Čupu". Malo je falilo da na vrata okačimo natpis: ''Radovan nije u ovoj sobi, on je na trećem spratu, a mi smo novinari i trenutno spavamo. Probudite nas samo ako ga bude nekog belaja. Unapred zahvalni...''

Banja Luka je ličila na Sajgon, a hotel ''Bosna'' na američku ambasadu u Sajgonu dva sata pred evakuaciju, Slobodan Milošević je isekao telefonske linije sa Srbijom, jer nije trpeo one koji su mu otkazivali poslušnost u trenutku kada je bio kandidat za osobu sa titulom ''garant stabilnosti i mira na Balkanu''... Karadžić mi je tada ličio na vrlo usamljenog čoveka, kao i pre neki dan, kada je slušao hašku presudu.

'Zlikovci sa Zapada'

Iste noći u hotelu "Bosna" sreo sam i Aleksandra Vučića. Tada mladi radikal bio je zabrinut za sudbinu Republike Srpske, u čijem nastajanju je učestvovao od prvih dana. Najpre kao novinar, jer je 1992. godine postao član Srpske radikalne stranke, a te i naredne godine, kako je pisalo u njegovoj zvaničnoj biografiji, "radio je kao novinar na Kanalu S na Palama, u Republici Srpskoj, pripremajući i vodeći vesti na engleskom jeziku". Borba za Republiku Srpsku bila je jedan od temeljnih principa radikala, od kojih nisu odustali ni kada su postali naprednjaci.

Tako da Vučićeva bojazan da bi presuda Karadžiću mogla predstavljati opasnost po Republiku Srpsku nije ništa novo ili izneneđujuće za čoveka čiji je veći deo karijere bio posvećen upravo stvaranju raznoraznih "državica" na teritorijama bivših jugoslavenskih republika. Upravo Vučić je bio jedan od glavnih govornika na "Svesrpskom saboru", organizovanom u danima kada je Karadžić, u liku doktora Dabića, uhapšen posle skoro 13 godina skrivanja, optuživši u zapaljivom govoru za to "zlikovce sa Zapada". Iste one sa kojima danas više nego tesno sarađuje.

Uopšte, javnost u Srbiji je gotovo većinski opredeljena u oceni da Republika Srpska predstavlja mlađu sestru, ili mlađeg državnog brata, o kome se mora brinuti. Ne baš kao o rođenom bratu, ali svakako kao o bratu od tetke.

Atmosfera nije uvek bila takva. Milošević je u jeku rata u Bosni i Hercegovini uveo srpsko-srpske sankcije na Drini, a iz tih vremena pamte se stavovi kako ne može jedna šačica bosanskih Srba da ucenjuje sedam miliona sunarodnika u matici. I kasnije, tokom potere za Karadžićem i generalom Ratkom Mladićem, bilo je sijaset glasova koji su upozoravali da je Srbija ionako dosta propatila zbog zalaganja za "bratski entitet" i "bratske političare" s one strane Drine.

Danas, međutim, samo minoran deo medija i javnih ličnosti u Srbiji smatra da je Republika Srpska "genocidna tvorevina". Takvi Republiku Srpsku obično zovu "Republikom Šumskom", a njene stanovnike "šumnjacima", što i dalje predstavlja priličnu jeres i pored činjenice da su se jedan predsednik i jedan premijer poklonili senima srebreničkih žrtava, mada reč genocid nijedan od njih nije upotrebio kao kvalifikaciju tog zločina.

A gdje su ti Potočari?

Pre dolaska na vlast, Vučić je bio redovan na pomenima srpskim žrtvama na groblju u Bratuncu. U to doba je govorio da ga dženaza u Potočarima ne zanima. Vučićev nagli politički zaokret nije promenio odnos prema Republici Srpskoj, ali jeste prema ratnim dešavanjima u Srebrenici, iako, čini se, to radi više zbog bildovanja svog novog imidža prozapadnog političara spremnog na suočavanje sa zločinima. Čije aktere je, doduše, i sam zdušno podržavao, ali koga to danas zanima u ionako neprincipijelnim međunarodnim odnosima, gde se mnogo više cene lojalni, nego principijelni.

Čak i oni građani Srbije kojima rat u Bosni nije bio brat, danas su prilično frustrirani nesrazmernim presudama Haškog tribunala koje ukazuju da na kraju uvek nastrada neki "naš čovek". To jeste dokaziv podatak, ali dosta govori i o navijačkom odnosu prema ratnim dešavanjima, kao i neprihvatanju nekih dokazanih okolnosti pod kojima je taj rat vođen.

Tako da je potpitanje u priči o svakom srpskom zločinu postalo gotovo šablonsko: "Pa šta!? I oni su nas ubijali..." U Srbiji se, naime, danas ni o jednom zločinu u Bosni ne može govoriti hladne glave, činjenicama, već se to uvek završi kao priča o izdajnicima koji minimiziraju zločine nad Srbima. U jednom krajnje propagandnom diskursu. Verovatno da je tako i u Bosni i Hrvatskoj, jer svaka strana takvu priču doživljava kao neku vrstu pretnje od moguće kolektivne krivice, mada su suđenja za ratne zločine u Hagu upravo pokušaj da se ta krivica "imenuje".

Tako da Vučić na kolektivnom osećaju nepravednosti Haškog tribunala dobro balansira u trenucima kada je po ko zna koji put jedan od srpskih čelnika iz devedesetih dobio zvaničnu presudu: "Kriv je!"

Da njegova Srpska napredna stranka, pa i on sam, nisu mnogo odmakli od svog radikalskog razmišljanja, koje svesno potiskuju novostečenom proevropskom mantrom, govori podatak da je beogradski tabloid Informer, neoficijelno glasilo Srpske napredne stranke, čitaocima besplatno u subotu delio poster Radovana Karadžića. Što podseća na situaciju od pre deset godina, kada je u međuvremenu ugašeni dnevni list Glas javnosti poklanjao poster Ratka Mladića.

Šta bi bilo kad bi bilo

Listovi Glas javnosti i Kurir su tada objavili fotografiju na kojoj podoficir Vojske Srbije, učesnik vojnog defilea glavnim beogradskim bulevarom, salutira Mladićevoj fotografiji, koju drži jedan posmatrač parade. Fotografija je posle, kao poster, ponovo objavljena, ali je tadašnja reakcija države bila potpuno drugačija nego danas.

Povedena je istraga protiv lista koji je štampao Mladićev poster, a Ministarstvo odbrane je tada saopštilo da je sve to urađeno tendenciozno, kako bi stvorio utisak da budući oficiri podržavaju osobu optuženu za najteže zločine. Ministarstvo je tih dana saopštilo da je podoficir Ž. S, koji je fotografisan kako salutira Mladićevoj fotografiji, udaljen iz Vojne policije i protiv njega je pokrenut disciplinski postupak.

U slučaju Karadžićevog postera, naime, nikave reakcije države, za sada, nema. Možda jer, u Vučićevoj "papazjanija atmosferi" prema ratnim zločinima, niko u tome ne vidi ništa sporno. Niti se potresa zbog Karadžićeve senke nad Vučićem.

Detalj koji ne treba potceniti predstavllja i Vučićev odgovor, u nedavnom razgovoru sa novinarima, na pitanje: "Da li bi on, kao prethodna vlast, uhapsio Mladića i Karadžića?" Vučić je odgovorio: "Ne odgovaram na pitanja 'šta bi bilo kad bi bilo!'"

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Odmah posle Dejtona, kao reporter Naše Borbe, dobrovoljno sam se javio da odem u selo Jusići kod Zvornika, gde su upali Bošnjaci povratnici, namerni da zauzmu svoja ognjišta. Postavili su straže i u svoje razrušeno selo nisu puštali nikoga sa strane.

Sa kolegom kamermanom, freelancerom, autobusom sam stigao do Zvornika, onda smo kilometrima peške, uzbrdo, išli kroz srpska sela, gde su nam meštani govorili da smo malo ćaknuti, jer ćemo "tamo gore stradati".

Jedan meštanin, vlasnik lokalne prodavnice, ipak se ljubazno ponudio da nas kolima odveze donekle.

- Tamo ni IFOR ne zalazi, rekao nam je kada nas je ostavio na prašnjavom putu, u nekom šipražju.

Još malo peške, a iz žbunja pojavili su se neki ljudi. Ispostavilo se, čuvari sela Jusići. Kolega je počeo da vadi razne inostrane press legitimacije, a onda je usledilo pitanje:

- Odakle ste?

- Iz Beograda! Novinari, odgovorili smo podignutim tonom, priznajem, uz dozu opravdane treme, jer smo danima pre čitali razne priče o povratnicima u Jusiće, nekakvim zločestim "mudžahedinima", kojima je bila preplavljena beogradska štampa.

Prišao nam je onda plavokosi momak, čiji nas je smešak u početku zbunio.

- Iz Beograda ste, rekao je, a nama je tek to bilo loš predznak.

Onda je još više raširio osmeh.

- E, svaka vam čast! Došli ste čak iz Beograda da napravite priču o nama. Hajde kod mene u kuću.

Odveo nas je u neku kuću, na čijim spoljnim zidovima su se videli tragovi pucanja. I prvo što nas je pitao:

- E, je l' znate Muju, radio je prije rata kao kelner u Hotelu "Balkan" na Terazijama?

Naravno da nismo znali Muju, ko bi pohvatao imena svih beogradskih kelnera, ali mi je ta "postdejtonska" rečenica po ko zna koji put postavila pitanje:

- A što smo mi uopšte ratovali?

Prodavač 'originalnih' parfema sa Arizone

Posle sam o tome razmišljao stotine puta. Išao sam, recimo, da pravim reportažu na pijacu Arizona kod Brčkog. Tada je bila okružena tablama "Pazi, mine!"

Startovao me prodavac falš parfema upakovanih u debeli celofan, koji je lunjao po prašnjavom drumu i kleo se svima redom, i u babu i u staru majku, da su parfemi original, koštaju tek 30 konvertibilnih maraka (15 eura).

- Ne zezaj, kakav original, rekao sam.

- Matere mi, probaj, brzom brzinom skidao je celofan sa kutije parfema "guči", "original", i štrcnuo nekoliko puta po nadlanici.

- Pomiriši, bolan, original...

- Ej, pa nismo mi majmuni, branili smo se.

- Evo, za deset maraka, može za osam, nema nigdje za tol'ko. Original, uporan je bio, ali onda je počeo da namešta cvikere za sunce, otvorio dušu, iskreno...

- Slabo ide... Ranije, prije dvije-tri godine, ovdje se moglo zaraditi. Prodavao ja parfeme za 20-30 maraka [10-15 eura], bez razmišljanja kupovali. Sad niko neće ni za deset.

- Što niko neće?

- Eh! Osjetili da nije original. Na ovoj pijaci su jedino oni tamo šporeti original, a sve drugo je falš.

Zatim je nestao između sklepanih daščara na magistralnom putu Orašje - Tuzla, gde je od Dejtonskog sporazuma postojalo čudo zvano Arizona, pijaca nastala na nekadašnjoj liniji razgraničenja Srba i Hrvata.

Upravo je tu njegovo veličanstvo novac ponovo spojilo do tada zakrvljene "balije", "ustaše" i "četnike".

I na kraju mi je onaj poklonio jedan falš parfem.

- Hej, volim Beograd! A to što smo ratovali, to su krivi ovi odozgo, pokazao je glavom u pravcu oblaka.

Samirova žalost za žrtvama

Onda sam 2009. godine otišao u Srebrenicu, kao reporter Danasa.

Gradić uskih strmih ulica, okružen brdima, nad kojim se nadvila pomalo jeziva izmaglica izmešana sa oblacima, odavno, činilo mi se, nije predratna bosanska kasaba u koju putnik zabasa kad zaluta, ili je na proputovanju.

U Ulici maršala Tita, na pločniku, starac je prodavao borovnice, tri evra kilo, sveže ubrane tog jutra u brdima, gde, osim berača šumskog voća i pečuraka, već duže od dve decenije ponekad možete sresti i forenzičare.

U Potočarima sam sreo Samira, koji je došao da se oprosti od nekoliko prijatelja. Rekao mi je da mu je žao i kad prođe pored groblja u Bratuncu, gde leže srpske žrtve rata.

- Nije nam ovo ništa trebalo, imali smo najljepšu zemlju, bilo je hljeba za sve... Nego, novinar, gdje si kupio taj kačket Mančester Junajteda, interesovalo ga je, raspitujući se još da li znamo Dejana iz Beograda, druga iz vojske, poslednje generacije pred rat, iz karaule na granici sa Austrijom.

Tako da kad god ovih dana čujem ponovna prepucavanja između Beograda i Sarajeva - tačnije, između političara iz ta dva grada - setim se onog "mudžahedina" iz Jusića, prodavca parfema sa Arizone i navijača Mančestera iz Potočara.

I upitam se: što nama četvorici ne dadoše da sednemo za sto, nego uvek za sto sedaju oni koji ne vole da spajaju stolove ni u kafani.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Optuženi za genocid davnašnja su simpatija Tomislava Nikolića, još od kada je simpatisao Ratka Mladića u vreme njegovog skrivanja, ali niko nije načisto - kakve veze ima predsednik Srbije sa ratom u Sudanu? Jednim od retkih sukoba sa kojim Srbija nema nikakve veze, pa zbog toga ne moramo da brinemo, niti da, kao u slučaju Mladića, branimo "naše", makar bili optuženi za genocid. Stvar se, međutim, ovih dana zakomplikovala, pa je Srbija rešila da se malo umeša i u sudanske političke prilike.

Predsednik te zemlje Omar el-Bašir dobio je Orden Republike Srbije na lenti "za zasluge u razvijanju i učvršćivanju miroljubive saradnje i prijateljskih odnosa između Republike Srbije i Republike Sudan". Evropska unija je zbog toga tražila objašnjenje od Nikolića, a javnost u Srbiji pala je na teme, jer Sudanac nije jedini "kontroverzni"šef neke države kojeg je Nikolić odlikovao zbog toga što zemlja koju predstavlja nije priznala nezavisnost Kosova. Bilo je tu raznoraznih diktatora ili poludiktatora, autokrata, kleptokrata, kojima je zajedničko bilo baš opiranje kosovskoj nezavisnosti.

Ono što Bašira posebno izdvaja je činjenica da ga je Međunarodni krivični sud, čija je članica i Srbija, 2008. godine optužio, a potom i stavio na poternice, zbog navodne umešanosti u ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid u Darfuru.

(O)čajna demokratija

I sve to zbog Kosova. Kosovo nema cenu - zbog dosledne politike oko Kosova, smatra Nikolić, valja otići na radni doručak kod ljudoždera i nazdraviti sa domaćinom uz povik "Kosovo je Srbija!" baš dok se servira specijalitet kuće. Zbog Kosova ne smete priznati da je kineska demokratija, zvana čajna demokratija, zapravo jedna očajna demokratija, pa je i u vreme prethodne vlasti srpskom predstavniku zabranjeno da prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir Liju Sjaobou, poznatom kineskom disidentu. Da ne kvarimo idilu sa Kinom.

Kada su srpske vlasti krenule u borbu za Kosovo, nismo imali pojma da u belom svetu živi tako mnogo čudaka, mnogo ludaka i raznih rasprostranjenih primeraka ljudske vrste, koje valja podmiriti bez obzira na njihov "lik i delo". Tako je u vreme vlasti Borisa Tadića, recimo, u Ujedinjenim nacijama razmatran predlog rezolucije o stanju ljudskih prava u Iranu. Rezoluciju je predložila Evropska unija, a protivu nje su, osim raznoraznih egzotičnih i manje egzotičnih država, jedine iz Evrope, glasale Rusija, Belorusija i, treba li dodati - Srbija.

Dobro, rek'o bi neko, kome su to u Iranu ugrožena ljudska prava? Ono jest, i mi imamo uzrečicu ''ko prase u Teheranu'', zna se da se tamo prasad ne oseća baš najbolje, garant im manjkaju ljudska prava. Ali bih baš voleo da vidim prase koje tvrdi da se bolje oseća u Srbiji uoči Nove godine i Božića nego li ono teheransko.

Kao domaće prvenstvo

Stvar je, međutim, bila malko ozbiljnija. U tekstu predloga rezolucije tražili su se sledeći potezi od vlasti u Teheranu: ukinuti u zakonodavstvu kazne poput odsecanja delova tela, bičevanje i sve druge forme torture, okrutna i nečovečna postupanja; ukinuti praksu javnog izvršavanja smrtnih kazni; ukinuti mogućnost da lica mlađa od 18 godina mogu da budu osuđena na smrtnu kaznu; ukinuti mogućnost da kamenovanje može da bude metod izvršne kazne; eliminisati iz zakonodavstva i prakse sve forme diskriminacije i kršenja ljudskih prava žena i devojaka; eliminisati iz zakonodavstva i prakse sve vidove diskriminacije i kršenja ljudskih prava osoba koje pripadaju drugim verskim, etničkim, jezičkim ili drugim manjinama; prestanak progona i zastrašivanja političkih protivnika i boraca za ljudska prava, kao i osoba koje su uhapšene samo zbog izraženog političkog mišljenja...

Onda su Avganistan, Alžir, Azerbejdžan, Bangladeš, Severna Koreja, Eritreja, Kazahstan, Kuvajt, Kirgistan, Liban, Libija, Malezija, Mijanmar, Nikaragva, Niger, Oman, Pakistan, Somalija, Sudan, Tadžikistan, Tunis, Turkmenistan, Uzbekistan, Venecuela, Zimbabve... i, treba li dodati - Srbija, ukupno 51 država, digle ruku protiv. Faktički, digle su ruku da se u Iranu natenane nastavi odsecanje ruku do lakata. Da se nastavi sa praksom 80 udaraca bičem ako vas uhvate da konzumirate alkohol. Da vas javno kamenuju uhvate li vas u švaleraciji, javno linčuju, ako ste, na primer, razbili fudbalskom loptom prozor na džamiji. Hm... Osnovno pitanje je bilo - a što smo mi za ovo glasali?

U svetskim bilateralnim odnosima igra se k'o u domaćem fudbalskom prvenstvu - uzmete tri boda kod kuće, kad vama treba, a onda date njima tri boda u gostima, kad njima treba. Dve-tri ruke ili noge, otfikarene naravno, nisu ništa nasuprot našoj "pravednoj borbi za Kosovo", kako se to tumači u srpskoj javnosti. Ili, eventualno, okolnost da je neko optužen za genocid. A mi mu okačimo orden na grudi.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Predsednik Amerike navodno je dobio svih 13 epizoda šestog serijala popularne serije Igra prestola, koja će premijeru imati 24. aprila, što je izazvalo pometnju kod fanova. Najvatreniji obožavaoci Igre prestola već su pokrenuli peticiju u kojoj od svemoćnog Baraka Obame zahtevaju da im otkrije šta će se desiti do kraja serije.

Slično je i u Srbiji - trenutno svemoćni Aleksandar Vučić verovatno jedini zna rezultate srpske Igre prestola, koju je svojeručno organizovao i čija je premijera takođe zakazana za 24. april uveče. Baš u večeri kada fanovi širom sveta budu gledali novi serijal kultne serije, Srbija će znati da li je Vučić pao sa prestola, u šta je u ovom trenutku teško poverovati.

Ravnopravni uslovi ne postoje, jer što bi opozicija učestvovala na izborima samo da bi dobila 'pet minuta' na TV ekranu.

"A zašto vi ne bojkotujete ove izbore zbog neravnopravnih izbornih uslova?", bilo je pitanje za dva srpska opoziciona lidera sa kojima sam razgovarao još dok se priča o raspisivanju izbora u Srbiji zahuktavala.

Obojica su rekli: "Kako da bojkotujemo!? Pa to nam je jedina šansa da se dočepamo televizije!"

Iz samog njihovog odgovora bilo je jasno da ravnopravni uslovi za izbore ne postoje, jer što bi opozicija u nekoj zemlji učestvovala na izborima samo da bi dobila svojih "pet minuta" na TV ekranu. A i što bi učestvovala na izborima u kojima praktično saučestvuje kao statista sa zadatkom u projektu cementiranja vlasti Vučića u sledeće četiri godine.

Političar i 12 mačaka

Pritom, srpska opozicija je u ove izbore ušla potpuno nespremna i epohalno bezidejna. Dok Vučić već četiri godine luta po Srbiji, najviše po srpskim televizorima i priča istu priču: "Za dve, najkasnije tri godine živećemo bolje", srpska opozicija uglavnom priča za nijansu sličnu: "Za dve, najkasnije tri godine srušićemo Vučića." I to im je ceo program.

Problem srpske opozicije je što da bi promenila Vučića mora prvo da promeni sebe. A to im nikako ne odgovara, jer je svaki političar, pa i srpski opozicioni, čovek koga je lepo opisao Frenk Andervud u poslednjem serijalu House of Cards. On je tu rekao: "Za prajm tajm na televiziji političar je spreman da udomi 12 mačaka."

Nije Vučić toliko jak koliko Srbiji fali kvalitetna i osvežena proevropska opozicija, sa novim i za široke narodne mase prihvatljivim facama - jedini je odgovor na okolnost da jedan odavno iskompromitovani političar, poput Vučića, danas u punoj snazi leluja iznad Srbije, sa namerom da nastavi lelujanje do daljnjeg.

'Za dve, najkasnije tri godine srušićemo Vučića', ceo je program opozicije u Srbiji.

Kao bivši potrčko Vojislava Šešelja, on svojih "pet minuta", koji su se odužili na četiri godine, koristi da potpuno "privatizuje" Srbiju - ili makar onaj deo Srbije koji je uvek "padao na teme" pred kojekakvim spasiocima. Zastrašio je, osvojio i poplavio medije svojom pojavom, tako da danas srpske televizije izgledaju kao javni servisi za praćenje Vučićevih svakodnevnih aktivnosti.

I opet se dešava situacija iz vremena Slobodana Miloševića - onaj normalniji deo nacije je protiv Vučića, dok onaj nenormalniji, koji je u većini, ima dojam da je Vučića "sam Bog poslao".

Pričao mi je, recimo, pre neki dan taksista kod beogradske Bajlonijeve pijace - od 30 klijenata koji su mu ušli u kola za dva dana, nijedan neće da glasa za Vučića.

"Ti si trideset prvi!", rekao mi je taksista.

Samo časna opozicija

Taksista je još dodao da takva situacija u njegovoj karijeri nije zabeležena. Prvo beogradsko pravilo glasi: uvek veruj taksisti pred izbore. Ali, otkud onda, pita se svako, istraživanja javnog mnenja prema kojima Vučićeva Srpska napredna stranka uveliko gazi procenat od preko 50 odsto izašlih birača?

Imam odgovor! U Mionici, srpskoj varošici gde rado svraćam i ćaskam sa lokalnim življem po kafanama, kleli su mi se pre koju godinu da niko od njih neće glasati za "vučićevce" na vanrednim lokalnim izborima. Onda su "vučićevci" u toj opštini dobili 67 odsto glasova, pošto Srbi jedno misle u kafani, a drugo kada se nađu iza izbornog paravana, sami sa listićem i hemijskom olovkom.

Apsolutna vlast je najveća slast, posebno za čoveka koji je tu gde je trenutno pokušavao da se uspentra 20 godina.

Sa druge strane, i Vučić unapred oplakuje izbore koje je sam zakazao, govoreći da je na ivici da ih izgubi. Sem što je u pitanju stari politički blefer, tajna je u tome što bi za Vučića svaki rezultat ispod zastrašujućih 50 odsto dobijenih glasova izašlih na birališta bio poraz.

Apsolutna vlast je najveća slast, posebno za čoveka koji je tu gde je trenutno pokušavao da se uspentra celih 20 godina. I ne namerava da siđe, k'o onaj ludi ujak Teo iz Felinijevog Amarkorda, koji se popeo na orah i iz krošnje se dere: "Hoću ženu..." Onda dođe časna sestra, skine ga sa drveta i vrati u ludnicu.

Vučić se sa drveta dere: "Hoću još vlasti...", s tim što njemu ne fali časna sestra, već časna opozicija. Samo ona će uspeti da ga skine.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub Draža Petrović

Neočekivani hit prolećnih izbora u Srbiji postao je Srpski pokret Dveri, konzervativna proruska klerikalna partija, faktički nastala pre 17 godina kada se grupa desničara okupila oko studentskog časopisa za nacionalnu kulturu i društvena pitanja rogobatnog naziva - “Dveri srpske”.

Bilo je to glasilo studenata srbistike Filološkog fakulteta u Beogradu čije su tribine u ultragrađanski orijentisanim medijima često nazivane i “profašističkim”.

Ali ultragrađani, kao i ultradesničari, znaju da preteraju u opisivanju onih sa krajnje suprotnog pola političke scene.

Kasnije je redakcija “Dveri srpskih”prerasla u nevladinu organizaciju, a prošle godine i u političku stranku, iako su prethodno dvaput učestvovali na izborima kao grupa građana.

Na glasanju 2012. godine osvojili su oko 170.000 glasova (4,3 odsto), a dve godine kasnije oko 130.000 (3,6 odsto), da bi se ove godine zaglavili na samoj ivici cenzusa od pet odsto, što je dovelo do jedne doskora nezamislive scene, da se zajedno sa Dverima u subotu na protestu zbog izborne krađe u centru u Beograda pojave i lideri ostalih srpskih prodemokratskih opozicionih partija čija je ideologija kilometrima daleko od “dverjanske”.

I što je najinteresantnije - da predsednik Demokratske stranke Bojan Pajtić pozove svoje glasače da na ponovljenim izborima na 15 biračkih mesta sledeće srede svoj glas daju ovim “tvrdim” nacionalistima kako bi prešli ivicu cenzusa. Ta vrsta vanideološke solidarnosti nije nikada primećena u srpskom političkom miljeu, pa zato i čudi.

Više zvuči stolarski, nego politički

Izraz Dveri na staroslovenskom znači – vrata. Više zvuči stolarski, nego politički. Izraz nije toliko arhaičan, jer se dverima nazivaju vratanca na ulazu u oltar pravoslavne crkve. Cela ideologija i nastupi Dveri dizajnirani su u tom crkveno-vizantijskom stilu sa pravoslavnim nijansama. Ali, za razliku od drugih desničarskih organizacija nastalih posle 2000. godine, Dveri ne spadaju u one, poput Obraza, Nacionalnog stroja, Pokreta 1389 ili Pokreta Naši, čije je članstvo mahom sastavljeno od navijača i raznoraznih poludivljih agresivaca koji smatraju da rusvaj po ulicama može biti odličan recept za strateško delovanje.

Postoji šala o tome šta će Dveri uraditi da bi rešili neki problem.

- Otići će da se pomole Bogu u Hram Svetog Save - glasi odgovor.

U dosadašnjem delovanu Dveri nisu imale divljački i fajterski bekgraund karakterističan za srpske desničare. Redovno su protestvovali protiv gej-parade u Beogradu, ali uvek sa ikonama, molitvama i popovima u prvom planu.

Nisu se našli ni na spisku desničarskih pokreta čija je zabrana tražena zbog širenja mržnje. Činilo se da su Dveri neka varijanta Šin fejna, političkog krila IRA, dakle - ljudi u odelima koji ne idu da se “šaketaju” po ulicama, već svoje stavove brane u političkoj areni.

Drugi ultradesničari smatrali su ih najpre satelitom Demokratske stranke, a posle ih optuživali za neobično bliske kontakte sa Vučićem. Dveri su se, ipak, u dosadašnjem delovanju profilisale kao dosledno opozicioni pokret. Pre tri godine osnovali su piratski radio “Snaga naroda”, u čije prostorije je tada upala policija, pošto su program emitovali nelegalno. Posle su postali internet radio. Jednom prilikom su pronašli čoveka koji intonacijom uspešno imitira Aleksandar Vučića, pa su sa njim napravili jednosatni radijski intervju ismevajući srpskog premijera naročito zbog Briselskog sporazuma, pošto Dveri, kao nacionalisti, smatraju da je Vučićeva evropska politika zapravo put ka priznavanju nezavisnosti Kosova.

Emisije na Radiju “Snaga naroda” je pored ostalih vodio i Marko Janković, jedan od najpoznatijih radijskih voditelja, di džejeva i poznavalaca rokenrola u bivšoj Jugoslaviji. Tako da je sem crkvenih i kosovskih pesama ovaj radio emitovao Azru, što je bilo u neskladu sa desničarskim diskursom programa.

Nove desničarske face

Marko Janković je bio i kandidat Dveri za gradonačelnika Beograda na izborima pre dve godine.

Sem Jankovića, među javnim ličnostima koje podržavaju Dveri jesu i akademici Smilja Avramov i Kosta Čavoški, pesnici Rajko Petrov Nogo i Gojko Đogo, te još neki koji su kao intelektualci bili deo ratnih dešavanja devedesetih i svi odreda bliski prijatelji i česti gosti Radovana Karadžića na Palama.

Za razliku od Šešeljevih radikala, u Dverima su potpuno nove desničarske face, dakle, uglavnom oni koji ne vuku “patriotske” repove iz devedesetih.

Najprepoznatljiviji je njihov lider Boško Obradović, četrdesetogodišnjak koji je pre početka bavljenja politikom bio bibliotekar u Gradskoj biblioteci Čačka.

Momak sa dozom harizme i prijemčivosti za glasače kojima je dosta Šešeljeve “Velika Srbija matrice”, pa se kao takav profilisao kao idealan za pridobijanje glasova desničara sitih bajatiih “velikosrpskih” priča četničkog vojvode Šešelja.

Pošto ideologija Dveri ne podrazumeva po svaku cenu teritorijalne pretenzije na susedne jugoslovenske republike, kao radikalska, već je bazirana na crkvi, Rusiji i takozvanim porodičnim vrednostima, u šta spada i vraćanje obaveznog služenja vojnog roka, njihova publika je uglavnom mlađa ili sredovečna.

Dveri često kažu da nisu protiv Evrope kao velike civilizacije, već protiv Evrope "birokratije, egoizma i mržnje". Njihova proruska orijentacija jeste ono što ih spaja sa svim ostalim desničarima, od kojih je većina bila u prijateljskim odnosima sa Vučićem još iz njegovih radikalskih dana.

Desničarske organizacije su sve prisutnije u srpskoj javnosti i sve su aktivnije, pa je takozvana demokratska Srbija i taj segment političke scene počela da deli na “manje i veće zlo”. U toj raspodeli Dverima je pripala uloga “manjeg”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Agencije

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Maskirani ljudi sa fantomkama na glavama presretali su, pretresali, čak i vezivali stanovnike i radnike u okolini Hercegovačke ulice u centru Beograda, baš u noći između 24. i 25. aprila kada su završeni vanredni parlamentarni izbori u Srbiji. Za to vreme bageri su rušili preostale objekte u ovoj ulici ni ne obavestivši neke od vlasnika, pa su im stvari i dokumenta ostala zatrpana. Porušen je restoran “Savski ekspres”, porodična kuća, firma Iskra i nekoliko već ispražnjenih objekata, a srušeno je i Miksalište, prostor gde su volonteri godinu dana pomagali migrantima sa Bliskog istoka.

Slučaj maskiranih ljudi u centru Beograda podsetio je na slučaj takozvanog “beogradskog fantoma” tokom kasnog proleća 1980. godine.

On je zabavljao Beograđane ludačkim noćnim jurnjavama po centru grada u ukradenom Poršeu. Policija nije mogla da ga uhvati 10 dana jer su u voznom parku imali “Fijate 1300”, a ljudi su “fantoma” doživljavali kao atrakciju, pa su svake večeri izlazili na trotoare duž trase kojom je vozio. Na kraju se ispostavilo da je u pitanju Vlada Vasiljević, ljubitelj brzih automobila, koji je završio u zatvoru.

Najnoviji “beogradski fantomi”, ipak, nisu tako atraktivni – dve nedelje kasnije policija nije uspela da razreši – ko su oni u stvari?
A i više se ne pojavljuju na ulicama, bar ne maskirani.

Veliki državni posao

Da stvar bude bizarnija, ulica u kojoj su se pojavili maskirani “fantomi” jeste bila predviđena za rušenje, i to za veliki državni posao: Beograd na vodi. Faktički, Hercegovačka se naslanja na plac gde je počela izgradnja tog projekta za koji Vučićeva vlast tvrdi da će preporoditi Srbiju i njenu građevinsku industriju, a od Beograda napraviti atraktivnu turističku atrakciju.

Nije, doduše, poznato, da li će i “fantomi” biti uključeni u taj paket aranžman. Doista je neobično da vlast angažuje maskirane ljude kako bi raščišćavali teren za “posao veka”. Sve zapravo liči na neki mafijaški film sa elementima strave i užasa. Samo u takvim storijama mogli ste viđati scene noćnog rušenja kuća, uz pretnje, vezivanja i psovke maskiranih tipova.

Beogradski gradonačelnik Siniša Mali po običaju se pravi neobavešten. Čak je izjavio kako se u gradu čiji je čelnik oseća bezbedno, iako nikome u srpskoj prestonici nije svejedno na okolnost da će mu u cik zore, ako živi u ulici za raseljavanje, na vrata banuti nekakvi sumnjivi tipovi, i reći, kao jednom noćnom čuvaru te noći: “Beži, ćale, dok si živ!”

Ispostavilo se da je regularna policija te noći imala pozive maltretiranih građana, ali je odbijala da izađe na lice mesta, što ukazuje samo na jedno: da je unapred znala za plan.

Slučaj je preuzeo i ombudsman Saša Janković koji odavno predstavlja savest srpskog društva u momentima kada se država “pravi luda”. I policija je paralelno povela istragu, istina sa debelim zakašnjenjem, tek kada su u pojedinim medijima digla “dževa” oko ovog skandala.

Savamala

Druga bizarnost tog rušilačkog pohoda u mrklom mraku jeste da Beograd na vodi sve više urušava jednu od etabliranih turističkih zona Beograda, kvart koji se zove Savamala, načičkan noćnim klubovima uglavnom za mladi urbani svet. Noćni život Savamale je nastao takoreći slučajno, bez pomoći države, kada su u starim lučkim magacinima i depoima kraj reke Save, mahom entuzijasti počeli da otvaraju kafee sa klupskom muzikom.

Savamala je noću živa poput Skadarlije, ali gradskim ocima u sveopštoj pomami za Beogradom na vodi nije palo na pamet da taj deo grada poštede rušenja ili ga ožive dodatnim sadržajima, koji bi bili nostalgični deo budućeg modernog polisa, kakav najavljuju. Čini se da kapital ne zna za nostalgiju, tako da niko nije spreman da potvrdi ili demantuje glasine po kojima će ceo savamalski ambijent biti sravnjen sa zemljom.

Tako da je sudbina tog kvarta i bukvalno prepuštena sudbini ili projektantima koji su napravili maketu Beograda na vodi koja izgleda kao da i nisu prošetali tim delom grada, već su je “vajali” po sistemu slepog kucanja.

Skandal sa fantomima nije slučajno izveden odmah po zatvaranju birališta. Vlast Aleksandar Vučića je uvek bila zabrinuta zbog fleksibilnog biračkog stava stanovnika glavnog grada. I sam Vučić je tri puta “propao” na izborima kao kandidat za gradonačelnika Beograda, što ga je izuzetno nerviralo. Beograd je, valja podsetiti, čak i u pojedinim periodima Miloševićeve vlasti imao opozicione gradonačelnike.

Pokazalo se, recimo, da je Srpska napredna stranka na najnovijim izborima pobedila u svim beogradskim opštinama, ali je kratkih rukava ostala u tri: Vračaru, Starom gradu i Novom Beogradu. Tamo je pobedila opozicija. Da se slučaj sa “fantomima” dogodio, recimo, pre izbora, uvećala bi se verovatnoća da bi još neke beogradske opštine ispale iz ruku vladajuće stranke.

Tako da je apsurdni “fantomski” šou u Hercegovačkoj ulici ostavljen za izbornu noć. Što je dodatno podgrejalo sumnje da iza ove svinjarije stoji vlast, a ne neki podivljali građevinski preduzimači, kako se ovih dana spekuliše u tabloidima.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera
 

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Glumica je jedne noći pala sa terase i to svakako jeste događaj koji zanima prosečnog čitaoca. Srpski čitalac, ali i onaj britanski, neverovatno je uzbuđen kad neko drugi padne sa terase, a ne on.

Zbog takvih stvari neko je nekada davno izmislio tabloide, jednu potpuno legitimnu štampanu stvarčicu koja podilazi najnižim porivima svoje publike. Da zavire u bolničku postelju glumice, dnevnu sobu glumice, po mogućstvu da otkriju ono što se krije iza tako neobičnog događaja – da neko u tri ujutru padne ili skoči sa terase.

Na kolegijumima britanskih tabloida pored urednika sede i advokati. Svaka napisana bljuvotina debelo košta. Na kolegijumima srpskih tabloida ne sede advokati – kazne koje tabloidi plaćaju ako nekoga kompletno oblate, izvređaju, ljudski povrede – mizerne su, ako se to suđenje ikada završi, posle gomile ročišta koji privatnog tužioca više iscrpi nego ono čerečenje po stranicama žute štampe. Koje najčešće traje nedelju dana, a suđenje traje oko tri godine.

Kome je do morala

Ta okolnost ohrabruje vlasnike i urednike srpskih tabloida – pa svako može da se nađe na njihovoj naslovnici, držeći se one: “Kome je do morala, neka ide u crkvu”.

Srpska glumica Neda Arnerić pala je pre dve nedelje sa terase svog stana na Vračaru. Pola srpskih tabloida klelo se da je namerno skočila, druga polovina da se prethodno posvađala sa mužem, bilo je teorija da muž ima rak, potom da se Neda napila...

Svaki dan na naslovnoj izlazila je nova teorija, koja uglavnom potire onu objavljenu juče. Čitalac tabloida, međutim, voli nove “informacije”, makar one bile i netačne.

Dizanje tiraža na nečijoj tragediji je njihova uža specijalnost. Okej, to isto rade i britanski tabloidi, ali oni su makar spremni da plate što su se poigravali nečijim bolom.

Tako da se nisam izenadio prošle sedmice, uveče, kada me je pozvao doktor Milorad Meštereović, suprug Nede Arnerić. I zamolio me da sutradan navratim kod njega u stan. Jedina dva srpska dnevna lista koja se nisu poigravali sa Nedinom tragedijom, rekao mi je, bili su Politika i Danas, koji odnedavno uređujem.

Svi ostali, a svi ostali su tabloidi, objavljivali su sve i svašta. Nedin suprug mi je rekao da su od svih stvari objavljenih u tabloidima tih dana, tačne samo dve – da se on zove Milorad Meštereović, a da se njegova žena zove Neda Arnerić.

Tiraž ne zna za milost

Čovek danima nije izlazio iz stana u novoj zgradi u tihoj Dubljanskoj ulici na beogradskoj Čuburi. Ispred su ga danonoćno čekali novinari i fotoreporteri. Napali su njegovu bratanicu, opsedali komšiluk, šunjali se po zgradi. Bezbroj puta ih je oterao u majčinu, ali džaba. Tiraž ne zna za milost.

Dvadeset dve godine jedem novinarski hleb. Znam da su novinari i fotoreporteri u suštini dobri ljudi koji se najčešće i samo zgražavaju kada im urednik ili vlasnik objasni da je tiraž odavno iznad morala. Ali, moraju da rade ono što od njih zatraže. To su vam mali užasi dnevnog novinarstva.

Njih, istina, ne bi ni bilo da ne postoje čitaoci, uglavnom polusvesna masa koja je željna krvi i tuđe nesreće u velikim količinama.

I tako se dogodi da jedna Neda Arnerić postane stalna vinjeta naslovnih strana urednika i vlasnika koji joj ni po čemu nisu dorasli. Najmanje po talentu.

Nedu Arnerić sam poslednji put sreo na sahrani Dragana Gage Nikolića. Gaga nije pao s terase, bio je bolestan. To je bila jedina razlika, sve ostalo u tabloidima je bilo isto. Svaki dan druga budalaština, da bi dokoni čitalac onanisao u kafiću nad tužnom sudbinom nekoga ko je bolji od njega.

Svako od nas će jednoga dana, verovatno, dočekati da se vuče po bolnicama, život naprosto melje. Ni Gagi nisu dali mira iako je njegov greh bio samo što se razboleo. I potom “herojski” umro.

Povodom medijskog linča

Novinarku mog Danasa tada je pozvala Milena Dravić i zamolila je da objavimo njeno pismo. Napisala je: “Povodom medijskog linča koji se dogodio u danima koji su iza nas, a događa se i u ovim trenucima, primorao me da kao supruga Dragana Nikolića, umetnika, glumca, da kao Beograđanka i kao umetnik, postavim pitanje vlasnicima, urednicima, novinarima listova i internet portalima. Poznato je da je u prošlim vremenima (postoji dokumentacija) Srbija jedina zemlja koja je streljala, u ogromnom broju, svoje glumce, nevine ljude. Užasne stvari su se dogodile. Da li su svi ovi ljudi koji nama dvoma čine ovoliko zlo potomci tih streljačkih vodova? Razapinjanje mog bolesnog muža i mene, potpuno same u ovom bezumlju, sigurno je početak jedne velike tragedije za našu kulturu, umetnost. Dragi umetnici, drage kolege, podsećam vas, danas smo mi, a sutra svi vi”.

Milena je tada objasnila suštinu. U Srbiji su posle Drugog svetskog rata streljani glumci samo zato što su se svojim poslom bavili i tokom okupacije.

Bojim se da potomci tih streljačkih vodova danas čitaju iste tabloide koji streljaju nekog boljeg od sebe, sasvim bez razloga.

Zar je razlog uopšte bitan? Tiraž je bitan.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Jedno je sigurno: Srbi tradicionalno više veruju Rusima nego Evropljanima, ali je poslednjih godina primećen još jedan fenomen - srpski političari, naime, najviše veruju ruskim lekarima.

Premijer Srbije Aleksandar Vučić, recimo, pre neki dan je, drugi put za dve godine, boravio na lekarskim pregledima u Moskvi, ali je taj put iskoristio i da se sretne sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom. I mada mu od razgovora se evropskim kolegama često skače krvni pritisak, što je, prema pisanju tabloida, bio razlog da se obrati ruskim lekarima, očigledno je da mu ćaskanje sa Putinom nimalo ne škodi. Čak mu i prija, pa nije isključeno da je i Putinova "bioneregija" blagotvorna za zdravlje.

I ranije se dešavalo - u slučaju Slobodana Miloševića, Vojislava Šešelja, Dragan Jočića ili Ratka Mladića, da se insistira na ruskim lekarima. Vera u rusku medicinu nema veze samo sa stručnošću, koliko, čini se, ima veze sa poverenjem u "braću Ruse", ma koje oni profesije bili.

Kada je 2008. godine tadašnji ministar policije Dragan Jočić doživeo tešku saobraćajnu nesreću, u Beograd je stigao ruski neurohirurg Aleksandar Potapov sa vrhunskog moskovskog instituta "Burdenko". Prošle godine je u Ambasadi Rusije u Holandiji održan sastanak tima odbrane Ratka Mladića i ruskih lekara, koji su naknadno obavili pregled i napisali izveštaj o njegovom zdravstvenom stanju. Čak je postojala i ideja da se Mladić iz Haga pošalje u Rusiju na lečenje. Slično je bilo i sa Miloševićem i Šešeljem.

'Kupus gleda - meso vadi'

Posle smrti bivšeg predsednika Srbije i Savezne Republike Jugoslavije u Sheveningenu, ekipa ruskih lekara, predvođena direktorom moskovskog instituta "Bakuljev" Leom Bokerijom, prekontrolisala je nalaze obdukcije i pregledala Miloševićevo telo. I Šešelj je imao više pregleda koje su obavili ruski doktori, a pisalo se da su Rusi Šešelju dali i neki specijalan lek, od koga se on oseća znatno bolje.

U paketu Vučićevog lekarskog pregleda našao se i Putin, kao deo njegove politike "i Rusija, i Evropska unija", za koju u srpskim narodnim umotvorinama postoji izraz: "Kupus gleda - meso vadi".

Nije tajna da je Vučić odrastao u rusofilskoj familiji, da je njegov deda iz Čipuljića kod Bugojna jašući konja jednom prilikom krenuo u Moskvu, ali je stigao tek do Doboja, kao i da je Vučićeva ćerka pohađala rusku školu u Beogradu. Sâm Vučić, recimo, odlično govori ruski, ali i engleski jezik, koji je savladao, pored ostalog, radeći u nekoj londonskoj gvožđari kada je imao dvadesetak godina.

Politički, dok je bio radikal, Vučić je uvek bio za okretanje Rusiji, ali je vremenom otkrio i Evropsku uniju, reklo bi se - više kao taktički deo svoje nove ideološke mantre: "Dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane".

Evropa, navodno, bar javno nema ništa protiv oko Vučićevog koketiranja sa Rusima, mada bi bilo zanimljivo videti kakva su evropska razmišljanja na temu: kako gledaju na to što je on u Moskvi sa Putinom ćaskao i oko sastava nove srpske vlade.

Vučićevu tvrdnju da u Moskvi nije primao nikakve instrukcije, zanimljivo, demantovao je Kremlj istog dana. Odande je naveden citat Putinovog obraćanja Vučiću, koji glasi: "... Na parlamentarnim izborima vaša partija je izvojevala ubedljivu pobedu, računajući i za to neophodan broj mandata koji su pridoneli vaši saveznici... Želim da izrazim nadu da će kakav god da bude sastav vlade Srbije u njoj dostojno mesto zauzeti ljudi koji posvećuju ozbiljnu pažnju razvoju naših međudržavnih odnosa..."

Ruski predsednik je očigledno aludirao na Srpsku narodnu partiju Nenada Popovića, koja je na izborima nastupila na listi Vučićeve Srpske napredne stranke, a zalaže se za isključivu saradnju sa Rusijom. I verovatno na Socijalističku partiju Srbije, koja već godinama, preko ministarskih i direktorskih mesta u javnim preduzećima, kontroliše srpski energetski sektor, što je Rusima posebno bitno, pa su reformisani Miloševićivi socijalisti u nekoliko vlada ušli, kako se spekuliše, baš zbog direktnog uticaja Kremlja.

'Papazjanija politika'

E sad, to što su Vučiću intimno podjednako drage i Kaljinka i Oda radosti ne znači da je ta politika moguća i budućnosti. Male zemlje, poput Srbije, teško da mogu sedeti istovremeno na dve stolice a da im se jedna vremenom ne izmakne.

Medijska mašinerija srpskog premijera, zanimljivo, često optužuje evropske i američke političare i ambasadore da "tajno ruše Vučića". Odnos provučićevskih medija prema Rusiji, sa druge strane, više je nego fanatičan. Tabloid Informer, na primer, svojim čitaocima delio je besplatan poster Putina i prednjači u teorijama "zapadne zavere".

To je samo delić Vučićeve "papazjanija politike", u kojoj, između Moskve, Brisela i Vašingtona, ruska "bionergija" uvek ima mnogi važnije mesto nego prozapadna. I zato srpsko javno mnjenje više veruje da će nas izlečiti Rusi, nego neki tamo zapadnjaci.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Treći po redu protest Inicijative “Ne da(vi)mi Beograd” zbog već famoznog noćnog rušenja u beogradskom kvartu Savamala u subotu uveče podsetio je na one šetnje pre dvadeset godina upriličene zbog pokušaja Slobodana Miloševića da pokrade lokalne izbore.

Ne toliko po ondašnjoj masovnosti usred zime, mada je procena da je na ulicama glavnog grada Srbije u subotu bilo 20.000 ljudi, koliko po čistoj građanskoj energiji, lišenoj partijskog prizvuka koji obično sve pokvari.

U masi koja je protestovala ispred zdanja Skupštine Beograda, a posle šetala do zgrade Vlade Srbije, bilo je i “prvoboraca” iz 1996., ali mnogo više onih koji su tih godina pohađali obdanište.

Bili su tu i muzičar Marčelo, reditelj Gorčin Stojanović, novinar Zoran Kesić, kao i mnogi drugi čije prisustvo je samo potvrdilo da ta šetnja nije neki obični i najčešće jalovi partijski skup, već zametak mirnog građanskog bunta.

Nije to još ona kritična masa koja bi ozbiljno uzdrmala vlast Aleksandra Vučića, ali je dovoljna da zabrine aktuelni režim koji je ionako vazda zabrinut nad svojom sudbinom i pored skoro natpolovične podrške biračkog tela izašlog na aprilske izbore.

To su pokazala i dva saopštenja izdata ekspresno, još dok je šetnja po beogradskim ulicama trajala – jedno je medijima poslala Vučićeva SNS, drugo Dačićeva SPS. SNS je šetnju nazvala “još jednim cirkusom” procenivši da su organizatori doveli hiljadu ljudi manje nego pre dve nedelje, a SPS da je u pitanju licemerje.

Vučićevo otkriće

Sve se dešavalo nekoliko dana pošto je stari-novi premijer Vučić na teatralnoj konferenciji za štampu rekao da iza noćnog “fantomskog” raščišćavanja terena gde niče “Beograd na vodi”, stoji vrh gradske vlasti Beograda. U prevodu: njegovi bliski saradnici iz SNS.

Za to mu je bilo potrebno mesec i po dana zamajavanja javnosti i pokušaja da se stvar zataška tako što će biti zaboravljena. Kada su se u celu priču umešali i međunarodni faktori – od američkog ambasadora Kajla Skota do šefa Delegacije EU u Srbiji Majkla Davenporta – Vučić je naprasno saznao ko stoji iza rušenja u Savamali.

I rešio da žrtvuje nekog “mangupa iz svojih redova” na oltaru sopstvene vlasti. Što, naravno, ne znači da će žrtvovani okončati političku karijeru – najverovatnije će uskoro dobiti neku novu funkciju.

Gradonačelnik Siniša Mali već se pominje u čaršijskim nagađanjima kao mogući guverner Narodne banke Srbije.

Pričao mi je pre neki dan jedan od ljudi upućenih u “savamalska” zbivanja da su Vučiću i arapski investitori “Beograda na vodi” skrenuli pažnju kako bi ta afera morala da se reši. Ni njima nije bilo najjasnije zašto je došlo do noćne akcije ukoliko se radi o legalnom rušenju nelegalnih objekata. Mada će na kraju ispasti da je u pitanju bilo nelegalno državno rušenje nekoliko nelegalnih i nekoliko legalnih objekata. Obavljeno po sistemu: “Ako prođe – prođe”. I po sistemu: “Ne može nam niko ništa, hajde da pokušamo”.

Istovremeno, Vučić i dalje pokušava da opravda događaje od 25. aprila kada su u dva ujutru ljudi sa fantomkama rušili u hajdučkoj državnoj akciji – pre neki dan je izjavio kako bi lično seo na bager i rušio u Hercegovačkoj ulici, samo što bi on to učinio danju. Hoće da kaže kako i dalje nije sumnjivo što teren oko “Beograda na vodi” ruše macolama i raščišćavaju bagerima N. N. lica sa kapama kakve se obično nose prilikom pljačke banke.

Fantomke u programu uživo

U akciji opravdavanja sebe i svojih saradnika, on sve vreme pominje akciju hapšenja Slobodana Miloševića u beogradskoj Vili “Mir” kada su “crvene beretke”, u to vreme regularna policijska jedinica, upale u rezidenciju bivšeg predsednika. Sličnost između te dve akcije koju potencira Vučić je apsolutno nikakva.

Uz to, kada je 2001. ta “fantomska” skupina hapsila Miloševića, akciju su tokom noći iz minuta u minut prenosile i televizije. Snimci rušenja u Hercegovačkoj ulici isplivali su u javnost tek kada je istraživački portal KRIK uspeo da nabavi kadrove koje je zabeležila neka bezbednosna kamera. I na kojima se uglavnom ništa ne vidi.

Akcija “fantoma” u Savamali nije direktno prenošena na srpskim televizijama kao “fantomsko” hapšenje Miloševića u Vili “Mir”, što govori o još jednom aspektu ove priče: petnaest godina kasnije ni mediji nisu ono što su nekada bili.

Najveći nacionalni mediji “aferu Savamala” koja je najozbiljniji udarac Vučićevoj vlasti za četiri godine i dalje tretiraju kao sporadični komunalni incident. I progovorili su o njoj tek kad je i Vučić rešio da progovori.

To ukazuje da će i oni koji bi da nešto kažu protiv vlasti možda morati da nose fantomke u živom programu. Da ih ne prepoznaju oni koji svaku opoziciju, pa i građansku, smatraju neprijateljima države.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

"Uvjeren sam da i u Srbiji postoji neki pandan Thompsonu. Mogli bi se organizirati istovremeni koncerti u Beogradu “kod konja” i u Zagrebu “kod bana” (konj također prisutan). Nešto kao studentska razmjena. Bratstvo i jedinstvo na način 21. stoljeća. A na kraju koncerata oduševljena publika iznosi izvođače na rukama. Ili nogama, tko zna?"

Ovo je komentar nekog duhovitog "fejsbukaša" Marjana Skorića iz grupe "Koncert Thompsona u Beogradu" koja je ovih dana napravljena kao feedback vesti da hrvatska predsednica [Kolinda Grabar-Kitarović] rado sluša ovog pevača, manje poznatog po melodijama, a više po stylingu i poetici koja koketira sa ustaštvom. Najpoznatiji je po svojoj ratnoj pesmi Bojna Čavoglave u kojoj preti Srbima da će ih hrvatska ruka stići i na prostoru Srbije. Kad-tad.

I onda se na tu okolnost, da Thompson više od dve decenije nakon rata stiže u Beograd, pravila zezancija u godinama intenzivnih pokušaja stvaranja eksjugoslovenske idile.

FB grupa u kojoj se navodi da se 3. jula održava koncert Marka Perkovića Thompsona na Trgu Republike u Beogradu, sastajalištu znanom pod imenom “kod konja (iako je u pitanju spomenik srpskom knezu Mihailu Obrenoviću koji jaše konja) okupila je za nekoliko dana oko 8.000 ljudi.

Njih 4.300 potvrdilo je da sigurno dolazi na koncert, a 3.600 da su zainteresovani. Pretpostavlja se, ipak, da u ovu "fejsbuk novinarsku patku" niko nije poverovao, čak ni oni koji veruju da ako "zalečeni" ratni huškači mogu miriti region i Thompson može zapevati na glavnom beogradskom trgu. Uostalom, navijački hrvatske nogometne reprezentacije pre neki dan slavili su uz Užičko kolo pobedu na Evropskom fudbalskom prvenstvu. I tako ušli u seriju vesti "verovali ili ne".

Ništa ne može da iznenadi, osim kiše

Ta regionalna sprdnja sa Thompsonom "kod konja" pokazala je da na prostoru razbucane Jugoslavije uglavnom ništa ne može da nas iznenadi, osim kiše. Najbolje nam ide šala na svoj račun koja je malo zakasnela, bar 20 i kusur godina.

Thompsonovu pojavu perfektno je opisao hrvatski kolumnista Boris Dežulović, koji ga je sreo neke pijane noći u Splitu, početkom rata u Hrvatskoj, kada je Thompson, momak sa nadimkom dobijenom po puškomitraljezu iz Drugog svetskog rata nudio na preslušavanje svoju kasetu sa "patriotskim" pesmama po lokalnim birtijima. Hteli su čak "Feralovci" da ga popnu na stage koncerta Dina Dvornika, ni ne verujući da od tog lika išta pametno može da ispadne, a kamoli zvezda na čijim koncertima pevaju sa uzdignutim rukama i viđeniji hrvatski političari. A njegove nastupe povremeno organizuje i država.

I bez lažnog koncerta Thompsona, nastupi pojedinih balkanskih zvezda u Beogradu, daleko manje provokativnih od njega, izazivali su u srpskoj javnosti talase zgražavanja, pretnji, poluvanrednih situacija. Od Dina Merlina do Prljavog kazališta, kopalo se po njihovom repertoaru i ponašanju iz vremena kada se više pucalo nego što se pevalo. I to, naravno, nije sprečavalo Dina ili Kazalište da pune dvorane jugonostalgičnim fanovima.

Thompson je, međutim, tipičan produkt rata, potpuno suprotna pojava jugonostalgiji koja je doprinela da čak i Bora Čorba bude veselo dočekan u Sloveniji, među "bečkim konjušarima" iz jedne svoje pesme.

Perković je neki mladić iz Čavoglava koji je u nedostatku sluha simpatizere pridobio na mračnom stylingu, paradi kiča i prizemnog patriotizma, te je njegov nastup u Beogradu realan koliko i mogućnost da Baja Mali Knindža u svoju "tour" listu uvrsti i Sarajevo. Taj Baja je srpski pandan Thompsonu, ali je njegov uticaj danas minoran, iako je u vreme rata svojim instant rodoljubivim pesmama, u kojim je sve prštalo od "balija", "ustaša" i "pravoslavlja", bio zvezda gde god se pucalo, pa i po državnim televizijama.

Da je bilo više Caneta...

Dakle, Thompson je lik koji nema apsolutno ni jednog jedinog fana u Srbiji, pa je zato FB grupa o njegovom koncertu postala virtuelni happening gde su se posetioci iz svih SFRJ republika zapravo pitali: "A šta nam je sve ovo trebalo?", iako su Fejsbuk prepiranja obično usmerena na pitanje: "Ko je prvi počeo?".

Priča o Thompsonu u Beogradu zapravo je storija o potpunom odsustvu elementa iznenađenja u balkanskoj krčmi gde isti oni koji su ratovali, sada pokušavaju da se mire.

Jedan detalj iz istorije jugoslovenskog ratovanja kaže da su veče pred početak rata u Bosni, u Sarajevu pred pedesetak ljudi svirali Partibrejkersi. Cane i drugovi su tokom rata snimali pacifističke pesme, tipa "Mir, brate, mir", te su i bili među prvima koji su prešli tu barijeru novih granica kada su okršaji prestali.

I onda su Caneta novinari u nekom zagrebačkom klubu pitali: "Kako se oseća u Hrvatskoj posle toliko godina i gde su odseli?"

On je u svom stilu odgovorio: "Odseli smo u Jasenovcu!"

Ratu u Jugoslaviji, ako je već morao da se desi, falilo je više Caneta nego Thompsona i Baji Malih Knindži, autentičnih predstavnika novog balkanskog kiča sa elementima patriotizma. Zato, verovatno, niko i nije osnovao FB grupu "Partibrejkersi u Zagrebu", pošto je to normalno. Normalni su svuda dobrodošli, i sve u vezi njih je normalno. Nenormalni, pak, imaju mnogo veći publicitet, valjda zato što su nenormalni.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Atentator koji bi se nameračio da likvidira Zorana Kesića imao bi niz problema tehničke prirode. Taj poduhvat bi mu pošao za rukom jedino ukoliko uspe da krišom sipa otrov u škembiće, Kesićevo omiljeno jelo. Sve ostale varijante su daleko komplikovanije.

Na primer, svaka kuća u Srbiji ima bar jednu fotografiju nekog člana familije sa Zoranom Kesićem. U uobičajen inventar prosečnog srpskog doma spada jedna fotografija sa mnogobrojnom rodbinom i jedna fotografija sa mnogobrojnim Kesićem. Koga ionako pola Srbije smatra članom familije, ako ne po babinoj, onda po televizijskoj liniji.

Kesić spada u onu raritetnu vrstu zvezda koje se slikaju baš sa svakim ko im priđe na ulici. I pritom u takvom pomalo napornom svakodnevnom ritualu istinski uživa. Ima običnu, iskrenu logiku: "Pa ja se ovim poslom bavim zbog publike! Šta vam je tu čudno?"

Atentator žrtvi: Može zajednički foto?

Nekoliko puta sam čekao, posle raznih tribina širom Srbije, da se svih hiljadu prisutnih slikaju sa Kesićem. Pojedinačno. Pa da posle odemo u kafanu. Gde se opet cela kafana, uključujući kelnere, kuvarice i šefa sale, opet slikala sa Kesićem, sve dok ne popadamo od piva garniranog slikanjem.

Svaka druga zvezda bi pobegla glavom bez obzira na sporedan izlaz. Kesić to nikada nije učinio. Ili manijakalno voli da se slika, ili ceni svoju publiku. Biće da je ovo drugo.

Tako da i kada bi neki atentator čvrsto rešio da trajno eliminiše Zorana Kesića, imao bi problem da ga zatekne nasamo, jer je uvek tu neki fan koji pravi selfi. Rasplet atentata na Kesića bio bi filmski - već vidim atentatora koji ga moli da se fotografišu, a onda mu prijateljski kaže kao su mu naredili da ga likvidira.

"Pucajte, ja i sada držim čas", rekao bi Kesić u tom historijskom trenutku.

'Ja i sada držim štap za selfi'

Mada bi verovatno taj poslednji čin dodatno ozabavio: "Pucajte, ja i sada držim štap za selfi."

Kesić je, dakle, životno ugrožen jer je sijaset mrzitelja svega i svačega počelo da mu preti preko socijalnih mreža, rajskog mesta za asocijalne tipove. I poslednjeg utočišta svake hulje koja na toj virtuelnoj “livadi” uživa u svojoj anonimnosti i u mogućnosti da komentariše nekog boljeg od sebe.

Interenet manijaci su raširena vrsta. Ali, Kesićev slučaj je paradigmatičan iz više razloga. Neko najpre namontira snimak od pre dve godine gde u emisiji 24 minuta on pravi sprdačinu sa škotskim referendumom. I pomene mapu Republike Srpske, koja se od mape Italije razlikuje jedino po tome što je ne okružuje more. Te na kraj priloga namontiraju omiljenu Kesićevu uzrečicu iz emisija: "Budale!"

Akcija sa radnim naslovom Ubiti pticu rugalicu počela je kada su tu montažu rastrubili internet portali u kojima se reč "srpski" piše sa B, "srBski", što ukazuje da su u pitanju patriote kojima srbovanje ide odlično, ali im malo teže idu pravopis i gramatika, posebno jednačenje suglasnika po zvučnosti.

Kesić i njegova ekipa nastupaju sa širokih građanskih pozicija. U njihovoj emisiji nikada niste mogli da čujete šalu zasnovanu na nekom nacionalnom stereotipu. Kakvih, recimo, ima u drugim šou programima na srpskim televizijama, poput Večeri sa Ivanom Ivanovićem. I njemu su zbog takvih šala svojevremeno pretili, ali "internet Bošnjaci" i "internet Hrvati".

Epohalno glupi ili sujetni

Međutim, pretiti bilo kom satiričaru ili humoristi zbog šale jeste, zapravo, blesava rabota, koja ukazuje ili da ste epohalno glupi, ili da ste epohalno sujetni. Ne valja zezanje shvatati prezbiljno, jer je zezanje upravo način da ne poludiš od onih mrtvoozbiljnih tipova koji se s vremena na vreme skupljaju u virtuelnom ili relanom svetu kako bi lovili "izdajnike" i neprijatelje.

U petak uveče u beogradskom klubu "Mikser" okupila se mala četa, ali odabrana, da pruži podršku Kesiću i njegovoj ekipi. Bila mi je čast da sedim sa svim tim dragim facama u istoj prostoriji.

Na kraju se, u mornarskoj majici, pojavio i Kesić. Zahvalio se okupljenima i lepo objasnio svoju besmrtnost: "Dragi prijatelji, hvala vam što ste došli na moj parastos. Ovo je do sada moja najlepša sahrana, a biće ih još, tek sam počeo."

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub Draža Petrović

Milorad Dodik je oduvek bio dobar sa vladajućim političarima Srbije dok je sa onim opozicionim uglavnom verbalno ratovao, bez obzira da li su oni zagovornici meke ili tvrde nacionalne linije, liberali ili radikali. Kao i pre neki dan kad je bio kod Vučića, gde je korigovao svoje stavove o evropskim integracijama BiH, savete i “ćuške” primao je samo od političara “sa funkcijom”.

Njegov glavni protivnik među srbijanskim političarima je Čedomir Jovanović, zbog poznatih stavova o “Republici Srpskoj kao genocidnoj tvorevini”, a glavni prijatelj mu je uvek onaj ko je na vlasti. I mada je teško verovati da će Jovanović ikada u budućnosti biti bitan politički faktor na srpskoj političkoj sceni, on je valjda jedini političar s kojim Dodik nikada ne bi pravio “dilove”. Čak i kada bi se ovaj spletom čudnih okolnosti dočepao neke veće vlasti.

U predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore 2007. godine Dodik je napravio čuveni lapsus jer je bio čak na tri mitinga, DS-a, G17 i DSS-a, pa je na skupu Demokratske stranke izjavio kako se nada da će pobediti Demokratska stranka Srbije. Posle se ispravio: “Odnosno, samo Demokratska stranka”.

U toj kampanji molio je narod Srbije da ga “ne ostavlja radikalima” u kojima su tada bili današnji naprednjaci, jer sa njima neće sarađivati.
I kada su radikali postali naprednjaci, dakle proevropska stranka sa proruskim nijansama, on ih nije doživljavao kao moguće saradnike, sve dok nisu pobedili na izborima.

Putinovski način vladanja

I Vučić je dolaskom na vlast izjavio da mu je teško palo kada je Dodik u predsedničkoj kampanji 2012. podržao Borisa Tadića. Isto kao što je Tadić podržavao Dodikov SNSD na izborima. Od kad je Tadić politički “pao”, fokus glavnog čoveka RS-a otišao je u smeru onih koje skoro nikada nije podržavao u svim njihovim ideološkim inkarnacijama.

Od Dodika se, naravno, čekuje da podržava Srbiju i svaku legitimno izabranu vlast, ali je pitanje uvek bilo koliko on svojim nespornim autoritetom među Srbima u Bosni može da utiče na izborne rezultate i da li bi trebalo da koketira sa političarima u Srbiji u kampanjama. Pa da posle “vadi fleke” ukoliko njegovi favoriti izgube.

Ipak, i on zna da bi kurcšlus sa vladajućim političarima iz Srbije za njega verovatno značio početak kraja, s obzirom da Dodik nigde nije rado viđen gost, osim u Srbiji. I taj status “rođaka svih srpskih vlasti iz Bosne”, ljubomorno čuva, spreman da posluša savet iz Srbije. Mada retko sluša savete.

Otud i njegova spremnost da svoj “putinovski” način vladanja u Republici Srpskoj, koriguje i postane čovek koji poslušno stoji iza Vučića na konferencijama za štampu, kao što je poslušno stajao i iza Tadića i iza Koštunice. Dodik, inače, smatra da je ovaj poslednji za svog mandata najviše uradio za Republiku Srpsku.

U delu srpske javnosti postoji dojam da su vlasti Republike Srpske nekakvi avanturisti koje s vremena na vreme valja usmeriti na pravi put. Glavni Indijana Džons među tim avanturistima, naravno, jeste Dodik. Reagujući na takva razmišljanja, Dodik je jednom, baš na mitingu Borisa Tadića rekao da oni nisu avanturisti, već da u Republici Srpskoj živi “bolji deo srpskog naroda”. Dubinski gledajući, ni ta izjava nije sasvim racionalna, jer se delovi jednog te istog naroda ne mogu razvrstavati na bolje ili lošije.

Dodiku nedostaje bosanski Ljajić

Stav Dodika bio je da predstavnici vlasti u Srbiji u Bosnu i Hercegovinu moraju dolaziti preko Banjaluke. Tačnije, da saradnja sa vlastima u Sarajevu, bez da se prethodno konsultuje on, ne može biti interes Srbije. Kako razmišljanja Dodika i srpskih vlasti o regionalnoj saradnji nisu komplementarna, njemu nikada nije milo što su neki srpski vlastodršci, poput Vučića, pre svega pod pritiskom Zapada, u Republiku Srpsku počeli da ulaze preko Sarajeva.

„Lako je vama sa Rasimom“, viknuo je jednom prilikom Dodik, opet na nekom predizbornom mitingu, misleći na Rasima Ljajića, koji je postao sastavni deo svih srpskih vladajućih koalicija.

Najpre jer je vrlo fleksibilan političar, a i zbog svog uticaja među muslimanskim življem u Sandžaku, gde je često bio “izborni jezičak” pomoću kog su se dobijali oni neizvesniji izbori.

Hteo je da kaže da jedan Bošnjak poput Rasima fali u Bosni i Hercegovini, te da bi se on, takav kakav je, tobože mnogo bolje funkcionisao kada bi imao svog bosanskog Ljajića.

Opet, sličnost Dodika i Ljajića je frapantna, ali samo u jednoj dominantnoj nijansi – obojica su najbolji prijatelji svake nove vlasti u Srbiji u poslednjih desetak godina.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Na prvi pogled stvar je bila skandalozna - direktorka Etnografskog muzeja u Beogradu dozvolila je svom sinu da napravi svadbu u muzeju čiji je direktor. To je, sa sve fotografijama svatova među eksponatima, pisalo u dopisu anonimnih "uzbunjivača" poslatom na mejl adrese beogradskih medija. Većina njih tu "atrakciju" je i objavila.

Oglasio se čak i ministar kulture Srbije Ivan Tasovac, tražeći objašnjenje, jerbo je u pitanju osoba koja se za svog mandata uglavnom bavi nebitnim stvarima.

Svadba je, ispostavilo se, bila skoro pre godinu dana, a svatovi su, pokazalo se, samo svratili u muzej da se fotografišu. Nije bilo muzike, pečenja, doduše, nazdravili su šampanjcem, ali je mladi bračni par preživeo medijski linč zbog jednog trenutka koji se pamti ceo život.

Postavlja se pitanje - da li je pametno linčovati mlade ljude koji su želeli da se posle venčanja fotografišu u Etnografskom muzeju, pa makar tamo direktorka bila mladoženjina majka, umesto da su, k'o većina srpske omladine, izrazili želju da to učine, na primer, u okviru nekog reality show programa, gde se malo, malo, po raznim srpskim televizijama organizuju svadbe, kojima sem mladenaca prisustvuje i široki auditorijum svadbarskih voajera.

Većina onih koji su se skandalizovali "svadbom u Etnografskom" valjda nikada nisu bili u muzeju još od osnovne škole, kada su ih tamo vodili organizovano.

Kad je Irons probao šljivovicu

Ko još u Srbiji ide po muzejima, od kojih najveći, Narodni muzej u Beogradu, već više od decenije ne radi, zbog rekonstrukcije, koja traje unedogled. I to brine samo pokojeg kulturnjaka, dok široke narodne mase muzejska problematika uopšte ne interesuje.

Iskustvo govori da u beogradske muzeje svrati poneki turista. Baš u pomenuti Etnografski pre 15 godina svratio je inkognito Jeremy Irons. Vraćao se sa snimanja u Crnoj Gori. Znajući sklonost Srba ka posetama muzejima, nadao se da ga tamo niko neće prepoznati, osim možda kustosa.

Prepoznao ga je tadašnji direktor Dragomir Antonić. Tačnije, javili su mu da je u muzejskoj prodavnici upravo jedan tip koji neverovatno liči na holivudskog superstara. Direktor je potom sišao do prodavnice.

- Hi, Jeremy! Šta radiš, Jeremy? - pitao ga je sa vrata.

- Gledam - rekao je Irons.

Onda su otišli u direktorovu kancelariju, gde su sat vremena ćaskali. Probali su i šljivovicu. Irons je otišao na aerodrom natovaren najlon kesama sa opancima i drugim sitnicama srpskog nacionalnog stylinga.

I to je bila najzanimljiva stvar koja se u Etnografskom muzeju dogodila za poslednje dve decenije, a da su je zabeležili srpski mediji.

Popust za svatove

Tako da je ovaj "svadbeni skandal" stigao k'o poručen ne bi li javnost "apdejtovala" svoje interesovanje za muzejske postavke, iako bi trebalo uvesti popust za sve svatove koji bi da se slikaju u muzejima.

Najpoznatija srpska svadba - Ceca i Arkan [reuters]

Bolje to, nego da imamo svadbe na kojima je obavezno učešće Zvezda Granda, Pinkovih zvezdica i drugih kulturoloških "eksponata".

Kada je otkriveno da je svojevremeno u beogradskom Muzeju automobila organizovana promocija knjige ratnog zločinca Milana Lukića, jednog od najmonstruoznijih likova eks-jugoslovenskog rata, sem nekoliko pojedinaca, poput književnika Filipa Davida, na taj detalj niko nije obratio pažnju. Niti "padao u nesvest" kao na "svadbu" u Etnografskom.

Doduše, bilo je "padanja u nesvest" zato što je Jelena Karleuša snimala spot u najstarijoj srpskoj gimnaziji, odevena u crni čipkani veš i haltere. Ležala je na krevetu postavljenom u svečanoj sali Karlovačke gimnazije, na radost čitalaca tabloida koji su imali atraktivnu temu za sedam dana.

Vjenčanje Cece i Arkana

Najpoznatija srpska svadba, koja će postati mustra za sve naredne, desila se pre 20 godina, na relaciji opština Žitorađa - Beograd. Tada je svemoćni Željko Ražnatović Arkan oženio Svetlanu - Cecu, devojačko Veličković, a ceo tok ceremonije prenošen je odloženo i na Televiziji Pink. Kada su iz Beograda stigli u Žitorađu, blizu Niša, svatovi su pucali u vazduh iz "heklera", mladoženja je bio obučen u staru srpsku "etnografsku" uniformu, a posle su lumpovali u beogradskom hotelu "Interkontinental" sa kremom "sive zone", estrade i politike.

I nekako je od tada bitno da svadba bude nalik onoj Cece i Arkana. Ili nekoj drugoj gde je pijani svat iz nehata ranio harmonikaša.

Na onim spornim slikama iz Etnografskog muzeja vide se neki mladi fini ljudi, ni nalik prosečnom srpskom svatu, spremnom da se "oždere" za medalju. Nema tu ni bahaćenja, ni kačenja 100 evra na pevaljkin dekolte, niti daidže koji povraća ispod stola, niti znojavih trubača među raspomamljenim svatovima.

Niti bilo čega drugog što je loše, sem okolnosti iz propratnog teksta da je mladoženjina majka direktorka muzeja.

Da je Srbija koliko-toliko normalna zemlja, neko bi se obradovao da među nama ima i takvih klinaca. Jer, Etnografski muzej je svakodnevno otvoren, ali nijedna svadba nije izrazila želju da se baš tu fotografiše za uspomenu. Mislite o tome!

Zato je ova priča postala više storija o srpskom "mentalnom zdravlju", nego o bahatosti jedne direktorke.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub Draža Petrović

Svaki političar je u predizbornoj kampanji spreman, ako zatreba, da udomi i 12 mačaka. A zna se koliko je udomljavanje mačaka težak poduhvat. Zoran Milanović ide dalje od toga, on je spreman svašta da udomi, a samo se čeka kada će viknuti: “Za udomiti spremni”.

Bosna je “big shit”, Srbija je “šaka jada” - najnoviji su biseri Milanovića u epizodi: “Kad porastem biću premijer, a možda u međuvremenu u tim nastojanjima bar na kratko postanem i ustaša”.

Na sastanku sa hrvatskim braniteljima Milanović je uspeo da izvređa pola bivše Jugoslavije. Posebno se isticao u disciplini “sve po spisku”, pa su se na tom spisku našli Bošnjaci, Srbi i njihove države.

Nije to ništa čudno za Milanovića, čoveka sklonog ekspresivnom izražavanju u kome zna preći čak i desničarsku meru, iako je na papiru levičar. Kažu da spava do deset, pa je nervozan i logorejičan dok se ne razbudi, a to obično traje do pola dana.

Balkanski kentaur

Tako da je Milanović dvostruka ličnost: pola dana je desničar, pola dana levičar, ili kao što je primetio Dodik – pola dana partizan, a pola ustaša. Sve u svemu, Milanović sve više liči na neko mitsko biće poput kentaura, a da toga verovatno nije svestan.

Da je Milanović trenutno svojom voljom postao balkanski kentaur – pola čovek, pola konj, pola partizan, pola ustaša, pola desničar, pola levičar – vidi se po tome što je bar na kratko ujedinio, recimo, Izetbegovića i Vučića.

Nije sve ovo, međutim, čudno za prema prvom komšiji vazda potcenjivački eksjugoslovenski prostor gde postoji uvreženo mišljenje da je za sve nedaće u poslednjih tri decenije, pola veka ili vek kriv onaj neki tamo “big šit ili jadnik”.

Sličan razgovor kao onaj Milanovića sa braniteljima mogli ste tajno ili javno snimiti u bilo kojoj kafani od Splita do Novog Sada.

Baš pre neki dan sedeo sam u jednoj birtiji u zapadnoj Srbiji gde me je neki ćelavac iz ćoška pitao: “Kada će neki rat?”

Misleći da svaki novinar zna kad će neki rat, pošto novinari, po smatranjima tog polusveta, izazivaju ratove. Ćelavac nema posao, nekada je bio dobrovoljac u ratu, i to vreme pamti kao bolji deo svog života.

E sad, što mnogi drugi taj period ne pamte kao bolji deo svog života, ne znači da i oni ponekad, u kafanskom ćakulanju na opšte teme, ne kažu koju “milanovićevsku” opservaciju o komšiluku. Nekako je u bivšoj Jugoslaviji moderno biti mrzitelj bližnjeg svog.

Političari, međutim, za razliku od kafanskih “mislilaca” moraju biti malo taktičniji zato što sukobi ne počinju zbog teoretičara koji bistre politiku uz pivo za šankom, već zbog kabinetskih lajavaca željnih izbornog “lajkovanja”.

Istančan smisao za svađu

Vučić je, recimo, trenutno u fazi “kad porastem biću taktičan”, pa je zabranio svojim saradnicima da odgovaraju na izjave koje dolaze iz Hrvatske. To je uradio pre svega zato što pojedinci iz njegovog okruženja imaju istančan smisao da se svađaju s onima preko “tarabe”. Te bi, ako bi ih pustio da pokažu šta sve umeju, mogli da ispadnu i gori od Milanovića što se ne uklapa u Vučićev trenutni imidž čoveka koji “stoički” odoleva kako spoljnim, tako i unutrašnjim neprijateljima.

Srpski premijer se ne drži toliko one – pametniji popušta – već više one pametniji propušta, pošto je za sada odlučio da svesno propusti priliku za još jedan verbalni “pičvajz” sa uvek za svađu spremnim Hrvatima. U čemu je u političkoj karijeri bio dokazani maher.

Sadašnji Vučićev stav podseća na sličan stav hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović pre neku godinu, kada je osudila govor srpskog ministra za rad Aleksandra Vulina u Jadovnom, i poručila da je Hrvatska "nadišla taj nivo provokacije" i da je Vulin "problem srpskog premijera".

Tako i Vučić smatra da je Srbija nadišla taj nivo komunikacije, da je Milanović problem Evropske unije, a on je “svojim problemima” začepio usta. Prednost Vučića u celom slučaju jeste i što su izbori u Srbiji okončani, te nema nekih naročitih motiva da radi ono što je većom delom svoje karijere radio mnogo vatrenije od Milanovića.

Vučićeva odluka da se od Hrvata do daljnjeg brani ćutanjem svakako nije začepila usta njegovim trbuhozborcima iz srpskih medija. Tabloid Informer, glasilo koje objavljuje šta Vučić misli kad to ne izgovara, zatražio je od srpskog premijera da prekine sve odnose sa Evropskom unijom zbog toga “što će izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Dejvid Mekalister prilikom posete Srbiji 22. septembra pričati o slučaju Savamala, slobodi medija i ljudskim pravima i slobodama, ali ne i o sve brutalnijoj ustaškoj agresiji na Srbiju”.

Kafanska diplomatija

I ostali srpski mediji Milanovića uglavnom porede sa Pavelićem, sa kojim ga je uporedio i srpski predsednik Tomislav Nikolić, koga je Milanović, pak, nazvao po nadimku Toma Grobar, što je svakako vrhunski nivo bircuz diplomatije.

Ovde sve mora asocirati na zadimljeni bircuz pa Milanović liči na onog lokalnog siledžiju koji upada u krčmu i počinje da se bahati i vređa samo da bi pokazao kako je trenutno najveći mangup u kvartu zvanom Balkan. S tim što su gosti te kafane svesno odlučili da ga puste da ispadne glup u društvu do daljnjeg.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Mladen Obrenović

Nije neuobičajeno da se u predizbornim kampanjama oni koji pretendiraju na mjesto u vlasti ne bave ključnim problemima svojih birača, nego sporednim, često i nevažnim stvarima, koje sigurno ne mogu donijeti ništa novo, niti bilo kakav napredak u životu građana. No, u posljednje su vrijeme, posebice u Hrvatskoj i Srbiji, kampanje dobile novu dimenziju, u obliku svađa sa susjedima, bavljenja tuđim problemima i pokazivanjem mišića, uglavnom "nabildanih" nacionalizmom i šovinizmom.

Umjesto da pričaju o ključnim problemima hrvatskog društva, kao što su slabo gospodarstvo, nezaposlenost, koja će ponovno porasti nakon okončanja turističke sezone, podizanju životnog standarda, pomoći ljudima koji grcaju u dugovima ili zaustavljanju iseljavanja, čemu svjedoče uvedene dnevne linije koje Slavonce voze na Zapad u jednom smjeru, političari su se bavili susjedima.

Pazar preko fronta

Promatrajući stvari na Zapadnom Balkanu iz ljubljanske perspektive, antropologinja Svetlana Slapšak, redovna profesorica na ljubljanskoj postdiplomskoj školi za humanistiku - Institutum Studiorum Humanitatis, reći će kako je bavljenje prekograničnim svađama bježanje od problema u svom dvorištu, uz napomenu kako se "rezervno divljaštvo, sa rasizmom i netrpeljivošću, u nekim sredinama čuva kao zimnica za takve prilike".

"Lako je zapaliti strasti ako odgovornost za protekli rat nije ispitana, razložena, predebatirana, ako u tome procesu nisu vaspitavani građansko ponašanje, odnos prema sećanju, sve što je potrebno za očuvanje mira. Ovi što podmeću komšije da bi kod svojih dobili glasove isto bi tako lako, kao i njihovi prethodnici, pazarili preko frontova", napominje.

Po njenim riječima, "nacionalistička retorika nikada nije javno osuđena, niti je doživela poraz i postala nefunkcionalna - ni u Hrvatskoj- ni u Srbiji, a njeni tvorci su i danas ugledni pesnici, akademici, profesori, književnici i nikome se ništa nije desilo, sem što su neki umrli prirodnom smrću".

"Reči koje su izvesno ubijale nikada nisu bile osuđene, a kamoli njihovi tvorci i performeri. Oni ubijeni su zaboravljeni, ili, po potrebi, i mrtvi zloupotrebljeni. Rat može sutra da počne", upozorava Slapšak.

Glavni urednik beogradskog lista Danas Dragoljub - Draža Petrović dodaje kako je "jezičak na vagi koji presuđuje na izborima uvek onaj prost narod, kakvog ima i u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji, a taj sloj najbolje se peca na svađe sa primesama nacionalizma ili šovinizma". U tom smislu podsjeća kako je "Hrvatska jedna od retkih zemalja koja je ušla u Evropsku uniju pa počela ekonomski da tone".

"Kad toneš u toj dugo čekanoj EU, a nemaš rešenje kako da prestaneš da toneš, onda je najlakše vratiti se oprobanom receptu s početka devedesetih: 'Da komšiji crkne krava!' E sad, da su tada stradale samo krave, ne bi i danas debatovali na teme: da li je Bosna 'shit', Hrvatska 'NDH' [Nezavisna Država Hrvatska], a Srbija 'šaka jada'. Politika je na Balkanu slična američkim izborima - većina kandidata su doktorirali na foliraži kao primenjenoj umetnosti dobijanja glasova", primjećuje Petrović.

Prevelike napetosti u odnosima

Sarajevski novinar Ranko Mavrak podsjeća kako je diskurs koji je zavladao ovim prostorima u predvečerje prijevremenih izbora u Hrvatskoj "rezultat jedne nezrele atmosfere koja je vladala u proteklih nekoliko mjeseci, jer se hrvatska politika nije uspjela otrgnuti od potrebe za raspravom o prošlosti i temama koje opterećuju ljude na ideološkoj osnovi, iako je to potpuno neproduktivno".

"Zapravo se cijela priča prelila na susjedstvo iz vrlo jednostavnih razloga, jer su političke napetosti u odnosima dvije zemlje postale prevelike. Odnosi između Srbije i Hrvatske doista nisu bili gori već godinama i u takvoj atmosferi se nije moglo zaobići ni te teme koje su teret i jednoj, i drugoj strani. Ta priča će biti aktualna još neko vrijeme, barem dok se ne smire strasti i dok se svi problemi ne počnu rješavati na konstruktivan način", smatra Mavrak.

Bh. novinar Zekerijah Smajić napominje, pak, kako je "politički spektakularizam dominantna odrednica u javnom diskursu cijele regije, a lideri političkih stranaka i funkcioneri su najprisutnije figure u medijima". Ukazuje i kako je to "rezultat uspostavljenog sistema vlasti, koji nije utemeljen na istinskoj demokratiji, već na klansko-familijarnom vladanju 'svojim državama' koje su de facto postale nenarodna vlast".

"Državne institucije su apsolutno poistovijećene s ideologijom vladajuće stranke ili koalicije, njihovim uskostranačkim ciljevima i poslovno-privatnim klanovima u i oko tih stranaka. Državni aparati su postali skupa administrativna mašinerije u rukama pojedinaca, koja, umjesto za narod i zemlju, radi za uske politokratske interese. To vrijedi za sve zemlje regiona, uključujući čak i Sloveniju, u kojima se ne mjere moralnost, vizija, kompetentnost i stvarni učinak, već lojalnost, odanost i dvoličnost", kaže Smajić.

Po njemu, "jedini cilj politokratiji je održati takav mehanizam upravljanja državom što duže, kako bi se uhljebilo što više 'svojih' i ostvarila što veća korist za ograničeni broj odabranih sljedbenika". Zato sve postjugoslavenske države stagniraju ili propadaju, nastavlja Smajić, a politoratske grupe i njihovi srodnici su sve bogatiji, samim tim i moćniji i utjecajniji.

"Prekogranične huškačke državne politike su samo jedan od načina izazivanja straha u vlastitom biračkom tijelu, jer je strah dokazani sociopsihološki faktor homogenizacije. Generator etnonacionalnog straha su stranački lideri, a glavni javni promotor su potlačeni mediji, odnosno potkupljeni novinari", ukazuje.

Polupismeni prostaci na vlasti

Slapšak je još oštrija u ilustriranju političara na obje strane Dunava, Save, Drine te kaže kako su to "polupismeni prostaci, čije političko polje najviše podseća na stočnu pijacu i njen 'stil', gde jedni drugima koriste spontano, jer se prepoznaju i više se njuše".

"I svi odlično prepoznaju iste unutrašnje neprijatelje, one koji hoće da se nešto konačno promeni i da oni konačno odu, jer je to jedina nada za socijalne promene i spas stanovništva. Tim neprijateljima je, zapravo, namenjena sva pretnja... Ono što se teško može razumeti je zašto svi ti lokalni izdajnici i neprijatelji ne udruže snage", navodi Slapšak.

Po Petrovićevom mišljenju, "običan svet iskrenije sarađuje od političara, ali je prethodno potrebno da televizor izbace kroz prozor, isključe Twitter, Facebook, zaborave na žutu štampu, ukratko - da batale slušanje jednih te istih faca, koje žive sve raskošnije, kako narodi žive sve bednije".

"Iako Bošnjaci, Hrvati i Srbi govore sličnim jezikom, to im je izgleda otežavajuća okolnost, zato što lakše razumeju jedni druge, pa mogu lakše da se posvađaju. 'Ajde, posvađajte se sa Englezom ako ne znate engleski. Umesto da jezičko razumevanje koristimo kao prednost, to koristimo kao mogućnost da se međusobno što više izvređamo. To osobito koriste političari. Oni najbolje nađu zajednički jezik za vređanje", kaže Petrović.

Hrvatska nepolitika

Na kraju, Smajić ipak vraća cijelu priču na Hrvatsku, navodeći kako "na evropskom kontinentu danas ne postoji bolji primjer koji pokazuje koliko ideologija, liderski egoizam i unutarstranačka borba mogu škoditi građanima, ekonomiji, razvoju i imidžu zemlje":

"Dvije konfrontirane ideologije - ljevice i desnice, dovele su doista do toga da građani žive od izbora do izbora, a društvo kao cjelina propadaju, uprkos fantastičnom geopolitičkom položaju, prirodnim resursima, članstvu u EU i objektivnoj blizini epicentru evropskih zbivanja. Zbog takve nepolitike, Hrvatska je već izgubila stotine miliona eura razvojnih fondova EU-a, a dobila 10 godina stagnacije, dramatične nezaposlenosti i iseljavanja mladih u perspektivnije zemlje."

"Umjesto da bude regionalni primjer po dobru, vizionarstvu, političkoj etičnosti i prosperitetu društva građana, Hrvatska se nastavlja dijeliti po vjerskoj, ideološkoj, nacionalnoj, historijskoj i kulturološkoj osnovi. To može biti veoma opasno po cijeli region, posebno za Bosnu i Hercegovinu, jer se argumenti za unutrašnjopolitičku borbu u Hrvatskoj uglavnom crpe iz dalje i bliske prošlosti, na šta, po automatizmu, reagira Srbija. Kadgod se Hrvatska i Srbija svađaju ili dogovaraju, najveću žrtvu je plaćala i plaćat će Bosna i Hercegovina", zaključno upozorava Smajić.

Izvor: Al Jazeera