Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Do Petrovaradinske tvrđave u subotu uveče vozio me je neki nadrndani taksista koji na komandnoj tabli ima zalepljenu crno-belu fotografiju Josipa Broza Tita.

Taksisti sam pričao da te večeri na Exitu svira Ian Kilmister Lemmy sa svojim Motorheadom, ali njemu to ništa nije značilo.

“Lemmy je”, rekao sam mu, “prvi roker koga je primio Tito”.

Bilo je to 1962, kada je nastupao u Beogradu s bit-sastavom Rocking Vicars, a socijalistička publika nenaviknuta na tu vrstu muzike, zasula je bend ciglama, kamenjem i svakakvim drugim stvarima koje su dohvatili, pa je Broz navodno želeo da mu se lično izvini.

Činilo mi se da bi i taksista, da se te večeri popeo na tvrđavu, takođe gađao Lemija ciglom, jer je više puta tokom kratke vožnje procedio: “Ovaj Exit bi trebalo proterati iz Novog Sada”. Sve ga je nerviralo, od gužve, saobraćajaca, redara, do stranaca...

Nisam to hteo da kažem taksisti sa Brozom na komandnoj tabli, ali festivala Exit u Novom Sadu možda ne bi ni bilo da drug Tito nije imao konstruktivan stav prema raznoraznim “pošastima” pristiglim sa trulog Zapada, pa se rokenrol koliko-toliko primio među “našim narodima i narodnostima”.

U socijalizmu, istina, Lepa Brena je uvek bila popularnija od Azre, ali još od sredine šezdesetih partijski stratezi prihvatili su da je rokenrol muzika mladih Jugoslovena. Čak postoji teza i da je Bijelo dugme bilo državni projekat.

Hvala drugu Titu na rokenrolu, ali Exita gotovo sigurno ne bi bilo ni bez Slobodana Miloševića.

'Nulti' Exit

Prvi Exit, koji zovu “nulti”, počeo je pre 15 godina usred leta u sumornom ambijentu "postbombardovane" Srbije, kada je NATO u Novom Sadu srušio sve mostove preko Dunava.

Nekoliko novosadskih studenata namerenih da razbiju decenijsku monotoniju iz koji su mladi “izlaz” videli samo u evakuaciji iz Srbije, na Platou između Filozofskog fakulteta i Dunava organizovali su 100 dana koncerta, pozorišnih predstava i tribina.

Poslednji koncert pod sloganom “Gotov je” održan je 22. septembra 2000, dva dana kasnije Vojislav Koštunica je pobedio Miloševića, a 5. oktobra najluđa srpska decenija je konačno završena. Usledila je nova, nešto manje luđa.

Ona nekolicina studenata, petnaest godina kasnije, jesu vlasnici licence jednog od najpopularnijih evropskih festivala, imućni momci koji su, gle ironije, u vreme Koštuničine Vlade 2004. godine bili i hapšeni (pa kasnije oslobođeni krivice) zbog navodnih malverzacija sa sastavnim delom svake demokratije – velikim parama.

Bilo je to usred predsedničke kampanje gde su glavni takmaci bili Boris Tadić, Tomislav Nikolić i Koštuničin pulen Dragan Maršićanin. Tadić je tada izrazio sumnju da je u pitanju “animozitet prema vrsti muzike koju propagira Exit”, aludirajući na Koštuničinu sklonost ka Ribljoj čorbi i domicilnim narodnim stvaralaštvom oličenom u trubačkom festivalu u Guči.

Od Silvane do Nirvane

Društvena angažovanost Exita oduvek ga je svrstavala u onu “drugu Srbiju”, pa se politika koja ugađa svima u Srbiji odavno zove “i Guča i Exit”. Tako da je sve više političara koji imaju širok pristup biračkom telu, i sviraju, što bi se reklo – od Silvane do Nirvane.

Pripadnici onog dela Srbije koji više preferira Guču, Exit su uvek smatrali za prozapadni hepening, gde oni koji se drogiraju slušaju one koji nemaju sluha, dok su pripadnici Srbije iz Exitovog tabora vazda smatrali da je Guča seosko veselje gde oni koji ne znaju da sviraju zabavljaju one koji ne znaju da piju.

Za razliku od Guče koja je često u simbolici ličila na “sigurnu kuću za Ratka Mladića i Radovana Karadžića”, Exit nastupa sa širokih građanskih pozicija.

Kako su jednom objasnili organizatori, oni se bore protiv nacionalizama i šalju političke poruke.

Na desetogodišnjicu masakra u Srebrenici organizatori su imali ideju da se na početku festivala oda pošta srebreničkim žrtvama minutom ćutanja, pa su onda to odložili za kraj festivala, ali se taj minut nikada nije dogodio, jer su tadašnji radikali (današnji naprednjaci) pretili “i rukama i nogama”. A i bombama.

Te godine je na Exitu svirao mračni Slayer, lila je kiša, a jedan dugokosi tip sa kišobranom se drao: “Neću minut ćutanja za Srebrenicu”. Nije bio jedini.

Sve je počelo pretnjama lidera radikala Tomislava Nikolića, sadašnjeg predsednika Srbije, koji je rekao da ukoliko bude održana manifestacija „Minut ćutanja za Srebrenicu“, dogodine neće biti Exita ako na vlasti u Novom Sadu ostanu radikali.

Flašama na Dubiozu

Usledio je i prvi javni izliv mržnje u istoriji Exita - bh. grupa „Dubioza kolektiv“ zasuta je flašama iz publike, jer su nakon pesme „Cannot Forgive“, posvećene masakru u Srebrenici, pustili kolaž izjava srpskih političara, kao reakciju na zahtev osam nevladinih organizacija da se u Skupštini Srbije usvoji rezolucija o Srebrenici.

Neki gilipteri iz mase vikali su “Srbija Srbima”, a organizator je odustao od ideje da u ponoć između 10. i 11. jula emituje i pesmu „I Saved the World Today“ Annie Lennox. Policija im je rekla da imaju dojave o mogućim diverzijama.

To što su Nikolić, Vučić i ekipa 2005. pretili Exitu zbog Srebrenice, nije, naravno, sprečilo današnjeg premijera Srbije da prošle godine primi organizatore festivala i izjavi sve suprotno od onoga što je o njima mislio pre samo desetak godina. A oni su mu čak uručili i zahvalnicu.

Kada je video Vučića kako se grli sa egzitovcima, prosečan naprednjak, bivši radikal, mora da se zapitao: „Na kojim li je ovaj drogama?“ U pitanju je, naime, parafraza one stare srpske pitalice kada vidite nekog da radi nešto baš neobično, pa ga onako prijateljski upitate: „Je li, sine, na kojim si ti drogama, keve ti?“

A sluđeni srpski desničar oduvek je Exit video kao Sodomu i Gomoru sa kolektivnim "duvanjem" trave.

Oni koji su ostali radikali, pre tri godine su tokom otvaranja Exita razvili beli transparent gde je na engleskom pisalo "EU go home, Šešelj come home".

Exit je, naime, uvek bio više od muzike, ali valjda redak srpski brend koji stranci vole, dok ga Srbi ne vole. I uvek se pitaju: "Na kojima li su ovi drogama?"

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Ceo slučaj je izgledao nadrealno, kao da ga je napisao svojeručno Dušan Kovačević: beogradske bicikliste koji voze biciklističkom stazom od Dorćola ka Adi Ciganliji pre deset dana nasred "džade", baš u rejonu gde se planira izgradnja "Beograda na vodi", sačekala je ograda. Prava pravcata metalna ograda, u dužini od 150 metara.

Falio je samo "Miško Krstić", onaj simpatični junak Kovačevićevog filma Ko to tamo peva, da zapanjeno kaže: "Tata, vidi - ovaj ore put!"

U toj antologijskoj sceni, naime, pun autobus "Firme Krstić", dan pre Hitlerovog napada na Jugoslaviju, u nekoj srbijanskoj nedođiji naiđe na čoveka koji je upregao volove i zaorao magistralni drum, jer je, kako je objasnio u filmu, video da se u državi više ne zna ni ko pije, ni ko plaća.

Godinama se sudio oko tog parčeta zemlje, a kada je primetio predratno rasulo, uzeo je pravdu u svoje ruke, zaorao drum i počeo da naplaćuje prelaz preko oranja.

Sarajevo - Doboj, via Ljubljana

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali, jedan od onih "Forest Gamp tipova" u srpskoj vlasti, koji se zatekao tu gde jeste samo zato što Aleksandar Vučić nije mogao istovremeno da bude i premijer i prvi čovek srpske prestonice, postupio je po kovačevićevskom scenariju: "zaorao" je biciklističku stazu usred biciklističke sezone.

A bicikliste je, uz pomoć žute table postavljene sto metara pre ograde, uputio da do izletišta Ada Ciganlija, voze zaobilaznim putem - preko Brankovog mosta, Novog Beograda, Mosta na Adi... Cirka tri i po kilometra zaobilazno. Preporučena alternativna ruta bila je slična kao kada bi vas neko primorao da od Sarajeva do Doboja vozite preko Ljubljane. I objasnio vam da je to nacionalni interes.

U Srbiji se odavno ne zna ni ko pije, a posebno se ne zna ko plaća, te je gradonačalnik Beograda, poput onog čiče iz Ko to tamo peva, mislio da preuzme stvar u svoje ruke, jer bicikliste ionako svi tretiraju kao građanstvo drugog reda: vozači ih smatraju nekakvim uljezima koji samo ometaju saobraćaj, pešaci kao bitange koji ih ometaju u šetnji, a gradska vlast kao ometače "najvećeg građevinskog projekta u istoriji".

Pošto u Srbiji trenutno vlada totalna apatija sa elementima blaziranosti što se tiče mogućnosti da neko izađe na ulicu i pobuni se zbog bilo čega, gradonačelnik i njegova svita mislili su da će i zagrađivanje biciklističke staze proći nesmetano, ko što je prošlo smanjivanje penzija. I da će svi već sutra ići onom alternativnom rutom, preko Ljubljane.

Ili će makar pokušati da bicikle voze obilznim putem preko reke Save, mada, provereno, bicikli nikako ne mogu da se voze preko vodene površine, pošto postoji opravdana mogućnost da potoneš. Doduše, samo se čekao neki genije da osmisli projekat "Bicikl na vodi".

Famozni 'lex specialis'

Biciklisti su retka vrsta ljudi, veoma solidarna, pomalo i zeznuta, pa su se već sutra nacrtali kod ograde, u nameri da ometaju radove na "oglednoj Savskoj promenadi Beograda na vodi", kako se zove to čudo, koje će se graditi na ograđenom delu između Brankovog i Starog savskog mosta. Tu je već izgrađen kafić "Savanova", objekat u početku predviđen kao privremeni izložbeni štand "Beograda na vodi", pa se onda neko iz gradske vlasti setio da arapski investitori iz Abu Dabija, navodno, imaju običaj da pored svih gradilišta izgrade kafe u kome će moći da razgledaju planove.

U tom kafiću, pak, niko nije pogledao nijedan plan, već on služi da nekakvi beogradski "šminkeri" i trendseteri cevče mohito koktel sa pogledom na reku. U kafe do sada nije seo nijedan biciklista, valjda zato što oni više vole da piju pivo iz flaše ispred obližnje prodavnice "Toplica", koja će takođe biti srušena početkom avgusta, iako se vlasnik dugo opirao, dok mu vlast pod nos nije poturila "lex specialis", na brzinu donesen "specijalni zakon" kojim se "Beograd na vodi" proglašava gradnjom od nacionalnog značaja. A koji mora da ga je doneo i Keops, kada je gradio piramide u Gizi.

"Lex specialis" im omogućava da ruše i pregrađuju sve na šta naiđu, pod njihovim uslovima, pa i biciklističke staze.

Biciklisti su, elem, dva dana dreždali kod ograde, neki pobesneli predradnik na gradilištu čak je pokušao da "uhvati za gušu" jednog od vođa biciklističke pobune, pa je gradonačelnik postavio privatno obezbeđenje i komunalne policajce da čuvaju ogradu. Ni oni baš nisu bili raspoloženi da izigravaju bokserski džak za pobesnele bicikliste te su se posakrivali unutar ograde i kukali kako "samo rade svoj posao", kako ni njima nije jasno kakav to "mozak" moraš da budeš pa da počneš da "oreš" biciklističku stazu usred leta.

Biciklisti su onda dali rok od sedam dana gradskim ocima, a i gradskim majkama, da smisle kraći alternativni put, koji neće ići "preko Ljubljane", i prvi put se pokazalo da svakoj bahatoj vlasti može da se stane u kraj, ako primete kako "nema labavo".

'Zvaću bicikliste!'

Siniša Mali odjedanput postaje veoma ljubazan i zainteresovan za dvotočkaške muke. Još je falilo da naprasno počne da okreće pedale po Beogradu, iz solidarnosti sa "kolegama", mada srpski političari beže od bicakala ko đavo od krsta. I spremni su da "zapedalaju" samo ako eventualno od toga imaju nekakav marketinški ćar.

Redak srpski političar koji na posao odlazi na dva točka je gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović. Istina, premijer Vučić je svojevremeno pohvalio svog saradnika Nebojšu Rodića, trenutnog ambasadora Srbije u Azerbejdžanu, a bivšeg šefa Bezbednosno informativne agencije i ministra odbrane, da je "skroman i vredan čovek, koji na posao ide biciklom, bez pratnje". Moguće da bi i ostali krenuli da "teraju točak", naravno, samo ako im za bicikl obezbede službenog vozača i da bicikl bude marke "Audi".

Elem, gradonačelnik Mali nije počeo da "pedala", ali prošle nedelje poziva bicikliste na razgovor i ovih dana radnici na 40 stepeni hitro kreću da grade skraćenu biciklističku obilaznicu kroz ulice obližnjeg kvarta Savamala. Iako je trebalo to da urade pre nego što su digli ogradu nasred staze, ali ko je tada računao da će ih snaći prvi srpski biciklistički ustanak.

Kao kod Dušana Kovačevića, sve je postalo drugačije kada je neko viknuo: "Zvaću decu!"

U ovom slučaju: "Zvaću bicikliste!"

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Kada je na predizbornom mitingu u zemunskoj hali “Pinki” 10. marta prošle godine rekao: ”Bolje sa naše grbače da se skida nego da se diraju stečena prava penzionera, u penzije ne dam da se dira”, Aleksandar Vučić je dobio ovacije, ne samo dovučenih na taj skup, već i svojih dežurnih hvalitelja, stranačke armije plaćenih “botova” po društvenim mrežama i internet forumima koji se bave jednom vrstom sajber prostitucije.

Sve što srpski premijer uradi, oni podrže, pa su tako za samo pola godine spojili nespojivo – da hvale Vučića što neće da smanji penzije, pa onda da hvale Vučića zato što hoće da smanji penzije.

Srpska napredna stranka i inače funkcioniše kao organizacija gde nekoliko stotina hiljada ljudi dele jedan mozak. Kao takve, njih je lako ubediti da su dva i dva tri, ali ih je još lakše ubediti da su dva i dva pet. Problem je jedino što oni pokušavaju da u to ubede u one koji se bave retkom pojavom – samostalnim razmišljanjem.

Bravo Vučiću!

“Sa Vučićem su penzije sigurne” - napisao je jedan od njih kada je Vučić obećao da neće dirati u penzije.

”Garancija lidera SNS je poptuno relevantna a potporu tvrdnji da je jasan i nedvosmislen odogvor MMF-u da ni u kom slučaju neće pristati na smanjivanje penzija. Oni koji su utkali svoj životni vek u stvaranje ove države i potrošili snagu i zdravlje najmanje što zaslužuju mirna i spokojna starost!” - napisao je drugi.

“Niko nema prava da uzima penzije starima i ti koji pokreću tu priču imaju za cilj da zaplaše penzionere da ne bi glasali za Vučića. Čovek nudi reforme ali šta god da se desi, penzioneri neće biti dirani” - napisao je treći.

”Tako i treba, ti ljudi su čitavog života radili i niko nema pravo da im smanjuje penzije, bravo Vučiću!”- napisao je čevrti.

Kada je jula prošle godine Vučićeva Vlada odlučila da sve penzije iznad 25.000 dinara od 1. novembra spusti za 10 odsto, javili su se isti oni koji su skupa sa premijerom tvrdili da su penzije Sveto pismo, nešto u šta se ne dira, ali sa novim idejama.

Smanjenje plata i penzija neće prelaziti 10 odsto, sto je prihvatljivo i potrebno radi oporavka srpske privrede, svi moraju da rade zajedno kako bismo mogli da oporavimo ekonomiju i zemlju uvedemo u stabilniju budućnost -  napisao je verovatno onaj isti koji je prethodno tvrdio da su sa “Vučićem penzije sigurne”.

Naravno da je teško što plate i penzije moraju da se smanje, ali budimo realni to je jedan od boljih način da se Srbija oporavi - napisao je valjda isti onaj koji je objasnio “niko nema pravo da smanjuje penzije”.

Aleksandar Vučić nije ni prvi ni poslednji političar koji se bavi iznošenjem neistina, popularnim laganjem, jedino što on svaku svoju laž uspeva da pretvori u sopstveni trijumf.

U slučaju smanjenja penzija i plata u javnom sektoru trebalo je samo pratiti naslovne strana Informera, raskošnog tabloida koji služi za linč Vučićevih protivnika, promociju njegove renesansne pameti i smišljanje najglupljih zavera protiv srpske vlasti u koje ne veruju čak ni u predškolskim ustanovama.

Kada je Vučić odlučio da “skreše” penzije i plate, Informer je objavio antologijsku naslovnu gde je uz Vučićevu sliku masnim slovima objavljen naslov: “Ima muda, Srbi mu to neće oprostiti”.

“Verujem da je ovo najhrabriji potez u srpskoj istoriji“ - objasnio je tih dana, skromno, Aleksandar Vučić što je bio pokazatelj šta svaki Srbin, a posebno “SNS bot”, treba da misli o smanjenju plata i penzija i tako razotkrio kako je izgledala prvobitna naslovna strana Informera.

Dakle: „Vučić: Imam muda. Srbi mi to neće oprostiti“. Ali mu je onda palo napamet da je glupo da on to kaže u prvom licu jednine, već je bolje da to neki “dobrovoljac” napiše u trećem licu. A “dobrovoljce” u zemlji sajber i novinarskih “crvenih fenjera” nije teško pronaći.

Antologijska veselja

Iz ove priče može se zaključiti da bi vojvoda Živojin Mišić, na primer, učinio najhrabriji potez u srpskoj istoriji samo da je, umesto preganjanja sa Švabama po Suvoboru tokom Kolubarske bitke u Prvom svetskom ratu, smanjio plate i penzije za 10 odsto.

U međuvremenu smo imali još antologijskih veselja: penzionere na Televiziji Pink koji se uživo javljaju u emisiju sa Vučićem kao glavnim gostom i zahvaljuju mu se što im je smanjio penzije. Tako da je koncept one naslovnice demantovan već posle šest meseci: možda Vučić ima “ono”, ali Srbi su mu već oprostili. Ako izuzmemo mogućnost da su gledaoci u toj emisiji bili “namešteni”. Ili da su, recimo, malko sišli s uma.

U međuvremenu su se približili lokalni i izbori u Vojvodini, koji će biti održani najkasnije do maja sledeće godine, analitičari predviđaju već u decembru, pa je osmišljen nov način da se odobrovolji biračko telo: Vučić je prošle nedelje najavio povećanje penzija i plata u javnom sektoru. Svima – i onima kojima je smanjeno, i onima kojima nije smanjeno. Nije rekao koliko, ali spekuliše se da će to biti oko četiri odsto.

Akcija “gore, dole, gore penzije” je obesmišljena samim tim što su u Srbiji od 1. novembra poskupeli struja, grejanje, te raznorazne druge potrepštine, ali premijer opet namerava da napravi jedan od “najhrabrijih poteza u srpskoj istoriji” - iako ga svi, od Fiskalnog saveta do uglednih ekonomista ubeđuju da penzije i plate ne “pumpa” – on će to uraditi. Kao kada su ga svojevremeno ubeđivali da mora smanjiti penzije, a on mi prkosno govorio da neće.

Priča o srpskim “mirovinama” jeste zapravo storija o zaluđivanju širokih narodnih masa: prvo čvrsto obećaš da penzije neće biti dirane, onda ih “dirneš”, pa ih kad niko to ne očekuje – povećaš. Taj recept osmislili su već sitni džeparoši: ukradu ti novčanik, pa te od tvojih para vode na ručak.

Naravno, ti i ne znaš da su te odžeparili pa im se zahvališ na ručku.

A tek ćemo videti šta se dešava kada znaš.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera  

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Kada su u doba SFR Jugoslavije navijači Crvene zvezde i Partizana hteli istaći "beogradsku nadmoć" nad ostalim glavnim gradovima bratskih republika, pevali su onu pesmicu: "Mi imamo Mek Donalds, a gde je vama?" Bila je to jedna vrsta elitizma zasnovanog na okolnosti da je prvi Mek u staroj Jugoslaviji otvoren na beogradskoj Slaviji 1988. godine.

Da i danas postoji taj rivalitet, verovatno bi navijači Dinama pevali: "Mi imamo Ikeu, a gde je vama?", jer znam mali milion Beograđana koji idu u Zagreb samo da bi obišli robnu kuću jeftine švedske stolarije i raznoraznih drugih sitnica koje nikada ne bi kupili da ne zalutate u Ikeine lavirinte.

Ovih dana možda neko zapeva da Beograd solidno stoji i na Ekonomistovoj listi najboljih gradova za život.

To što je srpska prestonica od 2012. godine pala za 50 pozicija na tom popisu "kul" gradova za življenje, pa više nije na solidnom 45., već tamo negde na 97. mestu, nije ništa strašno kao što pokušavaju predstaviti komentatori na internet forumima. Uzgred, na toj listi od 140 svetskih metropola nema ostalih ex jugoslovenskih glavnih gradova te, ako je verovati Ekonomistu, živeti u Beogradu je jedna vrsta binga.

Ravno doktoratu na Sorboni

Živim u Beogradu već 45 godina, od onog trenutka kada je moj otac, posle ekskluzivne dojave iz porodilišta Gradske bolnice na Zvezdari, od sreće razbio staklo na tučanoj kapiji naše zgrade u Profesorskoj koloniji. Za tih 45 godina zaključio sam da u Beogradu živeti nije tako loše kao što izgleda, ali bih radije, recimo, otišao u Veneciju. Ne znam, istina, nijednu stvar koju Beograd ima a nemaju ga drugi gradovi.

Baš sam razmišljao koju privilegiju sam doživeo zato što sam Beograđanin od rođenja, što ovde neki ističu kao titulu ravnu doktoratu na Sorboni. I setio sam se - u kom bi drugom gradu u Evropi godinu pre 21. veka doživeo bombardovanje NATO-a? Koje je počelo 24. marta 1999. godine, a gospodin slučaj je namestio da to bude na isti datum kada je 1988. godine Beograd dobio prvi jugoslovenski Mek Donalds.

Mada sumnjam da se Sarajlije osećaju privilegovanim što, recimo, žive u gradu koji je granatiran tri godine u poslednjoj deceniji 20. veka. Ali se dobro sećam i da smo 1993. godine glavnom ulicom u Beogradu, nas desetak hiljada, mahom Beograđana, nosili "crni flor za Sarajevo", iako, dok je Beograd bombardovan 1999. godine, niko u nekom drugom ex YU gradu nije nosio "crni flor za Beograd".

Izvorište zla

Ima onaj stari dobri Beograd taj neki duh koji ga razlikuje. Doduše, nema naroda na prostoru ex SFRJ koji ne misli da je Beograd bio svo izvorište zla koje se dešavalo devedesetih. Ako bismo po toj trapavoj logici gledali, preciznije bi bilo reći da je izvorište zla bio Požarevac, rodno mesto Slobe Miloševića. Doduše, i Milošević je u Beograd došao zato što je mislio da je dobro živeti u Beogradu. A u Beograd je sa Cetinja došla i neka Natalija Dević, koja je prošle nedelje napisala u Danasu jedan impresivno glup tekst, gde je branila Beograđane od nesrećnih migranata.

Koji, uzgred, ne smatraju Beograd jednim od 140 najboljih gradova za život na svetu. Idu dalje. Na jednom grafitu koji su migranti na arapskom napisali u beogradskoj Savamali piše: "Vidimo se u Austriji". Moguće da i oni prate Ekonomistovu listu. Drugi najbolji grad za život na svetu, po toj listi, jeste Beč. Prvi je Melburn.

To je zapravo problem - Beograd je postao grad koji svako sebi može da priušti. I Sloba Milošević, i Natalija Dević. To je nekada loše, a ponekad dobro. Najlepše priče o Beogradu i njegovom duhu napisao je "beogradski dođoš" Momo Kapor, Sarajlija.

A iz Beograda je u Zrenjanin pobegao "partibrejkers" Zoran Kostić Cane, jedan od onih ljudi koji spada u "Top 10 urbanih simbola grada". I koji mi je jednom rekao da mu današnji Beograd deluje "prokulovljeno". Mislio je na povećan broj "kulova", onih koji su Beograd, mentalitetom, počeli da menjaju iznutra.

Za razliku od Nujorka, koji je poznat kao grad koji ne može svako sebi da priušti, Beograd je postao megapolis koji se prostire čak do debele srpske provincije. Selo Dudovica, kod varošice Ljig, 70 kilometara od Beograda, ima beogradski pozivni broj - 011. I Dudovčani se po tom pozivnom broju smatraju Beograđanaima.

'To drugdje...'

A sve vlasti u Beogradu su gledale da učine grad lepšim za život samo u onom njegovom centralnom, urbanom delu. Majkl Mos, savetnik Majkla Blumberga, bivšeg gradonačelnika Njujorka, profesor urbanizma na njujorškom Univerzitetu, svojevremeno je objasnio da su oni vladali Nujorkom dugo zato što su se brinuli i o bogatašima i onima nastanjenim van Menhetna. "Od osam miliona Njujorčana, na Menhetnu ih živi samo 1,6 miliona, ostali su drugde - a mi smo to drugde učinili privlačnijim", rekao je profesor Mos.

"To drugde" u Beogradu su neprivlačna, često sumorna predgrađa, do kojih se stiže razdrndanim autobusima, rupičastim drumovima. Stara šala kaže da je Beograd metropola zato što ima metro do pola. Metro, koji su počele da grade još vlasti u socijalizmu, a svaka nova obeća da će ga završiti, jedna je od stvari zbog koje ste ponekad ubeđeni da nikada nećete izaći iz grada u "špicevima" kada svako sedne da vozi kola.

Ako uveče, posle 22:00 sata, poželite da popijete pivo, to možete samo u kafanama, jerbo u Beogradu već godinama vlada zabrana prodaje pića u radnjama i na kioscima od deset uveče do šest ujutru. U pitanju je tekovina prethodnog gradonačelnika Dragan Đilasa, koju su zadržali sadašnji naprednjaci.

Opet, kultne beogradske kafane, nešto o čemu su napisani tomovi knjiga i koje su tesno skopčane sa onim pomenutim beogradskim duhom, odavno su nestale. Neke su se ugasile same od sebe, druge su pretvorene u kladionice, banke ili drogerije. Čak je i "Zlatna moruna", kafana iz koje je Gavrilo Princip sa "mladobosancima" krenuo da ubije Ferdinanda, pretvorena najpre u kladionicu, a potom u kinesku radnju. Iako bi u nekom drugom gradu od tog bircuza odavno napravili muzej.

Beogradu je od "stare slave" ostalo samo ime. Možda baš zato to svako može sebi da ga priušti.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

U prvim godinama devedesetih postojalo je nekoliko tipova srpskog tajnog oružja, od kojih nijedno nije bilo loptastog oblika. Bili su to nekakvi izumi, malko okrugli, ali više na ćoše, pronađeni, uvek je to valjalo podvući, u konspirativnim spisima jedinog Srbina koji je bio Hrvat, i jedinog Hrvata koji je bio Srbin. Čovek se u proseku osećao kao Amerikanac. A zvao se Nikola.

Jedan od prvih "izuma" ranih devedesetih bio je nekakav oklopni voz iz pokojne republike srpske krajine, pred kojim je početkom rata stajao ushićeni ratni reporter Televizije Beograd i čudio se neverovatnim performansama onoga što samo Srbin može da smisli, iliti izmisli: "Voz se može pojaviti bilo gde i u bilo koje vreme, čak i tamo gde nema pruge!"

Taj period novije srpske istorije okončan je pre 20 godina ne baš svečanim dočekom stotina hiljada Srba na graničnim prelazima. Kasnije je ta nacionalna taktika postala tradicionalna. Na dočecima je bilo sve više ljudi, posebno onih koji dolaze, ali je tek zlato na Evropskom prvenstvu za košarkaše u Atini 1995. godine, kada su hrvatski reprezentativci napustili ceremoniju dodele medalja pred intoniranje himne "Hej Sloveni", ukazao na mogućnost da tajna oružja u Srba ne moraju imati cev, obarač i kundak, da izvine Jasna Šekarić, već samo ironični poziv: "Planeto, nastavi da treniraš."

Pobjednici uglavnom uvijek

Srbija je s malim zakašnjenjem shvatila magičnu moć lopte, koju, na opštu žalost, nije smislio Nikola Tesla, autor nikada viđenog "srpskog tajnog oružja", ali izumitelj mora da je bio neki Srbenda iz neolita.

"Kad nas je primio Slobodan Milošević, jedan njegov ministar nam je čestitao na uspehu i rekao da žali što kao nagradu ne mogu da nam dodele kuće. Ja sam mu rekao da ne bismo imali ništa protiv stanova...",  sećao se tog perioda Miroslav - Muta Nikolić, košarkaški trener koji, treba li primetiti, nije dobio ni kvadratni metar.

U to vreme stambena pitanja rešavala su se apsolutnim šampionima sveta u skakanju na glavu u prazan bazen i višestrukim prvacima u plivanju po mutnim vodama. Stan je tako dobio naš poznati skakač s motkom Tomislav Nikolić, četvorosoban. Oni nisu pobeđivali, za razliku od košarkaša, koji su pobeđivali uglavnom uvek.

Pre četrdeset godina, u junu 1975. godine, kao petogodišnjak, dobio sam na poklon majicu sa slikom "Zeke Peke". Taj zec sa košarkaškom loptom bio je maskota 19. evropskog prvenstva u košarci u Beogradu, čije se finale igralo u mom beogradskom komšiluku, a kvalifikacije u Rijeci, Splitu i Karlovcu.

Ono "Peka" u nastavku imena tog zeca bila je, zapravo, skraćenica od Prvenstvo Evrope u košarci (PEK), a Boris Bizetić je spevao himnu turnira "Zeka Peka", koja je imala tako zarazan navijački refren da su je svuda pevušili.

Reprezentacija Jugoslavije igrala je u sastavu: Rato Tvrdić (Jugoplastika), Dragan Kićanović (Partizan), Vinko Jelovac (Jugoplastika), Rajko Žižić (OKK Beograd), Željko Jerkov (Jugoplastika), Dragan Kapičić (Crvena zvezda), Zoran Slavnić (Crvena zvezda), Krešimir Ćosić (Zadar), Damir Šolman (Jugoplastika), Nikola Plećaš (Lokomotiva Zagreb), Dražen Dalipagić (Partizan), Mirza Delibašić (Bosna) , a selektor je bio Mirko Novosel.

Bitno je da nije 'moron'

Najbolji igrač tog Evrobasketa bio je Krešimir - Krešo Ćosić i sećam se kroz maglu da je tokom finala sa Sovjetima starije društvo u našoj kući, koja je bila udaljena nekoliko stotina metara od hale "Pionir", gde je reprezentacija Jugoslavije tukla SSSR, pričalo da je Ćosa mormon. Nisam imao pojma šta je to mormon, mislio sam da svaki dobar košarkaš mora biti mormon.

Kada sam porastao, spoznao sam da za košarku, ali ni za život, nije bitno da li je neko mormon, bitno je da nije “moron”. Vremenom, kako su "moroni" preovladali u bivšoj Jugoslaviji te se ona slavno raspala uz pevanje i pucanje, bilo mi je s žao što nema one reprezentacije u kojoj je igrao Krešo mormon. Koji je, sem što je bio mormon, bio i Hrvat.

Kako je to lepo opisao Božo Koprivica u svojoj knjizi Samo bogovi mogu obećati, lopta ima savršen oblik, a na jeziku lopte savršeno se razumeju i Kukoč i Danilović, i Ferhatović i Miladinović, i Dražen Petrović i Divac, i Delibašić i Kićanović. Kao jedan od "naučnih dokaza" da je Jugoslavija morala opstati "kao granica i kao vidik", Koprivica navodi pobedu mladih košarkaša Jugoslavije nad SAD-om 1987. godine u Bormiju (Italija), u finalu Svetskog prvenstva. Jer, da je opstala, ta generacija bi kasnije bila "tiha jeza" svetskog basketa. Ovako, svako je otišao u svoju reprezentaciju.

Od početka devedesetih, jelte, uvek sam zbrajao "drim timove" sastavljene od igrača iz ex YU republika i maštao kako taj super tim razbija Amerikance.

Na kraju je Amere u Indijanopolisu 2002. godine razbila Srbija, tada još pod firmom (SR) Jugoslavije, pa mi u tom momentu i nije bilo nešto mnogo žao što se ona bivša država raspala, ali samo u košarkaškom smislu. Srbija u basketu i dalje može da "odere" svakoga na koga naiđe.

Vazda 'dobri momci'

Naravno, ako se prethodno ne desi ono što se dogodilo 2005. godine u Beogradu, kada je Srbija, pod firmom Srbija i Crna Gora, opet bila domaćin, a selektor Željko Obradović jurio NBA zvezde po beogradskim splavovima, pa je nacija pala u depresiju kada smo prerano ispali na prvenstvu koje je bilo "kao stvoreno za nas".

Posle se nešto slično desilo u Španiji - trener je bio Zoran - Moka Slavnić, onaj iz one slavne generacije "Zeke Peke", ali ga nacija umalo nije razapela na košarkašku tablu kada je neslavno ispao od Izraela. To prvenstvo ostalo je upamćeno jedino po tome što je Moku, usred neke utakmice, na mobilni pozvala jedna novinarka iz Beograda i pitala ga: ''Šta mislite o najavljenom štrajku prosvetnih radnika?'' A on je zapanjen upitao: ''Je l' vi znate gde sam ja!?''

Srpska košarka valjda je samo tih nekoliko godina bila u krizi. I stoga je basket retka stvar u kojoj su Srbi vazda bili "dobri momci". I gde oduvek imamo ono što sportski komentatori zovu "pobednički mentalitet". U većini drugih "situacija" stekli smo onaj drugi, gubitnički.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

„Nikada više neću ići po tuđim stanovima. Čak ni u švaleraciju“, rekao je svojevremeno Ivica Dačić, čovek koji je na čelu Socijalističke partije Srbije (SPS) nasledio Slobodana Miloševića, za čije vladavine je neko napisao genijalni aforizam: “Sve države imaju svoju mafiju, jedino u Srbiji mafija ima svoju državu”.

To sa “tuđim stanovima” bila je samo jedna od “interesantnih” triler epizoda iz života bivšeg Miloševićevog potparola, bivšeg premijera, bivšeg ministra policije, te sadašnjeg šefa diplomatije Srbije.

Ukratko, bilo je to ovako: Dačić i tadašnji direktor SPS-a Vladan Zagrađanin 11. januara 2006. odlaze u stan viceguvernera Narodne banke Srbije Dejana Simića.

Zagrađanin nosi kofer u kojem je 100 hiljada evra, Dačić iz stana izlazi 15 minuta pre ulaska policije koja hapsi direktora SPS-a i viceguvernera zbog davanja ili primanja mita. Sud na kraju oslobađa sve aktere slučaja, dok Dačić dobija posprdni nadimak: “Koferče”.

Iako je, u svom stilu, posle toga izjavio: "Ne nosim ni kofer ni ceger, posle negativnih iskustava iz prošlosti", Dačić u srpskoj javnosti važi za simpatičnog zamlatu koji upada u raznorazne nezgodne situacije sa “šugenzi-gugenzi” likovima, iz kojih se uvek iskobelja na neki neverovatan način.

Najpre, u vreme onog aforizma s početka ove priče, Srbija je imala svog Arkana, a Arkan svoju državu. Pa se na spektakularnoj svadbi Željka Ražnatovića Arkana i Svetlane Cece Veličković, 1994. godine, pojavio i Dačić.

Krimos od uticaja i renomea

Bilo je to vreme kada su iza Arkanovih “Tigrova” diljem bivše Jugoslavije ostajali “snjegovi, ruzmarin i šaš”, dok je on u Srbiji važio za ono što Italijani zovu kapo di tuti kapi. Jednostavnije, krimos od uticaja i renomea.

To što se pojavio na svadbi jednog od najpoznatijih regionalnih likova “s one strane zakona”, istina, splet je zavičajnih okolnosti – Dačić i Ceca su iz iste varoši, Žitorađe blizu Niša.

Ali, je svima bilo jasno kakva je država u kojoj PR “velikog vođe” lumpuje po mafijaškim svadbama decenije. I peva, što mu je sem upadanja u nezgodne situacije, uža specijalnost.

Najviše voli Bešlićevu “Miljacku”, mada javnost u Srbiji čeka trenutak kada će Dačić zaista “propevati”. S tim što za to “pevanje” nije neophodna prateća muzika.

Najnovija Dačićeva “nezgodacija” sa ljudima iz “sive zone” desila se ovih dana kada je do tada nepoznati portal “krik.rs”, koji su osnovali mladi istraživački novinari, objavio snimke tajnih službi na kojima Dačić i nekoliko njegovih saradnika, u razdvojenim scenama, sastanče sa optuženim članom kokainskog kartela Darkom Šarićem, izvesnim Mišom Bananom, manje poznatim kao Rodoljub Radulović.

Susreti Dačića sa Mišom Bananom, i dalje odbeglim članom te mafijaške škvadre, nisu bili tajna – za njih se znalo još pre tri godine, ali je falila “slika”.

Te smo ovih dana dobili sliku, doduše, bez tona, jer je u pitanju nemi film za čije tumačenje su srpski tabloidi angažovali i čitače sa usana. Od toga nije bilo neke vajde. Čitači su pročitali tek nekoliko nevezanih rečenica, mahom psovki.

Da skandal bude kompletan – ti sastanci dešavali su se 2009, u vreme kada je Dačić bio ministar policije, u vladi koju je sa njegovim socijalistima formirala Demokratska stranka.

Uspješni biznismen

Kasnije je prebegao u naručje Vučiću, koji ga je u vreme kada je bio opozicija, optuživao da je kao ministar policije imao sastanke sa Lukom Bojovićem, beogradskim kriminalcem koji trenutno leži u španskom zatvoru.

Vučić je tada tvrdio da je Dačić “Bojovićev portparol i advokat iz vlasti”, te da mu je pomogao da pobegne iz zemlje zbog optužnice za impresivan broj spektakularnih ubistava.

Bojović je bio još jedan od “kostura” iz Dačićevog trokrilnog ormana, ali je Vučić, naravno, sve to zaboravio kada je sa Dačićem napravio dil za osvajanje vlasti u Srbiji posle izbora 2012.

Ubrzo pošto su zajedno zaseli na vlast, posredstvom medija otkrilo se svašta – recimo, da je klan Darka Šarića držao diskoteku “Vanila” u rentiranom prostoru zgrade u kojoj je sedište Dačićevih socijalista. Šariću je, interesantno, prostor rentirao SPS.

Otkrilo se tada da se Dačić viđao i sa famoznim Mišom Bananom, koji ima i dva alternativna nadimka u beogradskoj čaršiji: Miša Amerika i Miša Florida.

Lider socijalista branio se tih dana pre tri godine okolnošću da nije imao pojma da taj Banana, Florida ili Amerika ima veze sa mafijom. Fakat, Miša Banana je, kako to obična biva u takvim pričama, bio ugledan član našeg društva i uspešni biznismen: čak je godinu dana obavljao funkciju predsednika Teniskog saveza Srbije i Crne Gore.

E sad, to što ministar policije nema pojma čime se bavi njegov kafanski pajtos, groteskno je samo po sebi. Osobito jer je Dačić kao ministar započeo istragu oko šverca kokaina Šarićevog klana, koji se u međuvremenu razbežao po belom svetu. K'o da im je neko dojavio da “brišu” što dalje.

Darko Šarić se posle sam predao, navodno jer je neko od ostalih “umetnika” imao nameru da ga ubije dok je bio u bekstvu, ali Dačićev Banana i dalje odoleva u nekom budžaku.

'Bananizacija' Srbije

Opet, istraga oko Šarića možda nikada ne bi ni počela da Amerikanci (nezgodna DEA) nisu natrčali na pun brod kokaina u Južnoj Americi i srpskim policajcima poslali detaljna uputstva i imena, te je Dačić kao ministar policije bio primoran da počne sa istragom.

Tako da su najnoviji snimci samo potvrdili prethodna saznanja medija, ali se glavna polemika vodi oko momenta: zašto su snimci iz zasad nepoznatog izvora stigli pred široki auditorijum baš sada?

Dačić sumnja da ih je novinarima dostavio neko iz okruženja bivšeg predsednika Srbije Borisa Tadića, ili pak on sam, kako bi ga eliminisali pred predstojeće izbore u Srbiji, dok postoji i teorija da je celu ujdurmu organizovao Aleksandar Vučić.

Posebno jer beogradski sociolog Jovo Bakić, prepričavajući ovih dana svoj susret sa Vučićem od pre tri godine, kaže da mu je on pokazao fasciklu sa dokaznim materijalom protiv Dačića, kojim je navodno nameravao da ga ucenjuje.

Vučiću, u trenutnim okolnostima, Dačić uopšte ne treba. Može da vlada i sa Dačićem i bez Dačića. Pa ni nema nekog naročitog razloga da ga ucenjuje. Valjda bi onu fasciklu čuvao za neka “teža” vremena koja mu svakako slede.

Opoziciji, pak, ova afera dobro dođe da pokaže da je živa, iako ne izgleda baš sjajno u poslednje vreme. Osobito što ovaj snimak ukazuje na “bananizaciju” Srbije, a svaka opozicija na svetu uživa kada ima takav argument u rukavu.

Ipak, banane, ananas i pomorandže su ozbiljno južno voće za srpske prilike. Tako da Srbija nije banana republika, nije ni ananas republika, a nije ni pomorandža republika. Srbija je više - kivi republika. Od premijera pa naniže svi su sve zeleniji. Najviše Dačić.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Vic koji kruži Beogradom, a razradili su ga humoristi sa sajta Njuz.net, glasi: "Hrvati su proračunato izgubili od Češke na Evropskom prvenstvu u košarci kako bi izbegli Srbiju u četvrtfinalu."

Ta taktika je, naravno, apsurdna, pošto su Hrvati porazom od Čeha ispali sa Evrobasketa. Teoretičari kažu da je dvadesetogodišnja kriza hrvatske košarke zapravo nastala zbog jednog "prokletstva" od pre 20 godina. Tada su hrvatski košarkaški napustili pobedničko postolje u Atini, gde je Jugoslavija osvojila zlato na Evrobasketu, a oni bronzu, uoči intoniranja himne "Hej Sloveni". Navodno, taj nesportski potez Hrvata koštao ih je dvadesetogodišnjeg "prokletstva", bar što se košarke tiče.

'Hrvati su proračunato izgubili od Češke na Evropskom prvenstvu u košarci kako bi izbegli Srbiju u četvrtfinalu.'

E sad, pošto je ovih dana "proračunato" izostao sportski motiv za svađu, nađen je drugi: hrvatski premijer Zoran Milanović, upitan da prokomentariše upozorenja iz Srbije zbog zatvaranja granica, rekao je: "Orao ne lovi muhe." I dodao: "Mi smo orao."

Onda je na tu, ne baš diplomatsku, konstataciju Milanovića reagovao srpski premijer Aleksandar Vučić: "Zabavno mi je što je Milanović, kada je govorio o muvi i orlu, morao prisutnima da objasni ko je orao, a ko muva." Srpski šef diplomatije Ivica Dačić, citirajući repliku iz kultnog filma Balkanski špijun, rekao je: "Samo da ne bude ono - orao pao."

Nastaviće se ta prepucavanja i narednih dana, jer srpsko-hrvatski odnosi već duže vreme liče na onu: kad god nađeš zgodnu priliku, ti se posvađaj.

Žvrljotine na salvetama

Bilateralni odnosi Srbije i Hrvatske napredovali su poslednje dve decenije kao partija strip pokera - Srbi i Hrvati najpre su bili zakopčani do grla, nosili uniforme M-92, šlemove, čizme i pancir košulje. Lideri Srba i Kroata nosili su u tim momentima uglavnom salvete, nebitan odevni predmet, ali naročito važan prilikom konspirativnih večerinki u Karađorđevu, jer je njihova povijesna vrednost kasnije dostizala prosečnu Pikasovu salvetnu žvrljotinu pred fajront u nekom pariskom bistrou.

Na salvetama su ucrtavali nekakve demarkacione linije, pa je, zbog jedne masne fleke na salveti, kaže legenda, tradicionalno srpski Dubrovnik pripao Hrvatima, a ne Srbima. "Šta je ovo, moliću lepo?", pitao je navodno Slobodan Milošević, a Franjo Tuđman mu je navodno objasnio da je to masna fleka. Kad ono - Dubrovnik.

Zbog jedne masne fleke na salveti, kaže legenda, tradicionalno srpski Dubrovnik pripao Hrvatima, a ne Srbima.

Zatim su Srpkinje i Hrvatice grudnjacima zasipale prve pevajuće laste koje su punile beogradske i zagrebačke koncertne dvorane. "To je postalo tradicija. Uvek me gađaju brushalterima", rekao je Bajaga nakon posleratne svirke u zagrebačkom Domu sportova, kada su svi mislili da će ga, umesto brushalterima, gađati bestrzajnim topovima. Kratkometražni film hrvatske pop dive, opet, postao je najgledanija filmska storija sa obe strane granice.

Naposletku, Ivo Josipović i Boris Tadić susreli su se pre pet godina na nekoj opatijskoj barci - mučki, s leđa, praktično iznenada, nisu nosili šlemove i pancire, niti salvete, niti su jedan drugog gađali haubicama i brushalterima. Uočeno je jedino da su se obojica pojavila - bez kravata. Teško da je to bilo slučajnost. Dogovor da se dva predsednika suoče bez kravata bio je, zapravo, prvi spontani istorijski konsenzus lidera dva naroda.

Uglavnom, sa Hrvatima je išlo sve bolje i bolje, dok se nije pojavilo tajno srpsko oružje, ali malko zastarelo, Šešelj dr Vojislav, svetski priznati skriboman, koji je, posle 12 godina u Hagu, otkrio antiskribomanski Tviter, a samim tim iznašao mogućnost da ratuje s Hrvatima na samo 140 karaktera, mada mu ranije nije polazilo za rukom da im kaže sve što misli ni u dva toma na po 1.400 strana. Te je brutalno vređao hrvatsku predsednicu, dok je, opet, Vučić, gledao da odnose sa Hrvatskom "ispegla", iako je druga strana često bila spremna da provocira, jer, kao što rekosmo, srpska i hrvatska politika samo čeka neki međusobno vređajući verbalni "derbi".

A gdje su ambasadori?

Šešelj, pak, očigledno ne ceni žrtve svojih bivših političkih saučesnika sa linije od Karlobaga do Virovitice, koji su mu nekada vikali: "Kume, izgore ti kesa!", a sad mu viču: "Jao, kume, izgore ti zastava!" Te je, više u inat svojim naprasno miroljubivim političkim đacima, a manje Hrvatima, spalio hrvatsku zastavu nekoliko puta u poslednjih par meseci, čime su faktički izgoreli i Karlobag i Ogulin i Karlovac i Virovitica, ona granica za koju su se nekada borili i Toma Nikolić i Aleksandar Vučić.

Pa su Hrvati, u znak protesta, pošto iz Hrvatske nemaju više šta da proteraju što bi pogodilo Srbe, nedavno proterali svog veleposlanika iz Srbije. Što će reći, povukli su svog ambasadora iz Beograda, ali Srbija nije znala šta da povuče iz Zagreba, jer tamo trenutno nema ambasadora.

Nenadano, sirijske izbeglice su ogolile srpsko-hrvatske odnose, koji su, čini se, nikada gori.

Onda su se pojavile sirijske izbeglice, sa kojima Srbija zaista postupa kao sa ljudima, za razliku od okolnih zemalja, pa su Hrvati pozatvarali granice. Možda se ta najezda sirijskih migranata iz Srbije Hrvatima učinila kao neka vrsta "kontraoluje" te su hrvatski političari postali posebno osetljivi. Čini se i preterano nervozni, iako se od jedne EU države očekuje da ima daleko više resursa za zbrinjavanje nesrećnika sa Bliskog istoka od Srbije, koja je od zvezdica na zastavi ujedinjene Evrope daleko bar pet-šest godina.

Nenadano, sirijske izbeglice su ogolile srpsko-hrvatske odnose, koji su, čini se, nikada gori. "Muhe" i "orlove", ma ko se kako osećao, opet će morati da mire neki "slonovi".

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Naselje Čipuljići kod Bugojna nekada je bilo medijski interesantno po jednoj stvari: tu se rodio pevač Nedeljko Bilkić, čuven po pesmama "Ima jedna krčma u planini" i "Most do zavičaja". Mada se aktuelni premijer Srbije Aleksandar Vučić politikom bavi skoro 25 godina, tek posle njegove transformacije iz "Šešeljevog malog od palube" u pretendenta na mesto "lidera regiona" novinari su počeli da obilaze Čipuljić, ne tražeći korene Bilkića, već Vučića.

Muški deo familije premijera rodom je iz tog bugojanskog naselja. Pa smo tako saznali da je pradeda Rade Vučić bio bogat čovek, koji je mnogo voleo Rusiju te je, sa sinom Anđelkom i bratom Nikolom, jednom prilikom krenuo u Moskvu. Natovarili su bisage i jahali konje ka Moskvi, ali su, umesto u Rusiju, stigli do Doboja. I tu završili putovanje te se vratili u Čipuljiće.

Ta priča je donekle opravdavala činjenicu da je Vučić bio osvedočeni rusofil, sve dok nije otkrio Evropsku uniju u petoj deceniji života. Bila je tu još jedna stvar koja je trebalo da opravda političko bauljanje premijera od ekstremnog nacionaliste do mirotvorca evropejca - kad god je mogao - Vučić je podsećao da su mu pola familije iz Čipuljića tokom Drugog svetskog rata pobile ustaše.

Novinari su počeli da obilaze naselje Čipuljić kod Bugojna, ne tražeći korene Nedeljka Bilkića, već Aleksandra Vučića.

"Sasvim je normalno mrzeti Hrvate", izjavio je ne tako davno u svojoj prethodnoj inkarnaciji radikalskog dobrovoljnog davaoca tuđe krvi, pre nego što je sam za sebe umislio da je garant stabilnosti i mira u regionu.

Onda mu se ovih dana desilo nešto što niko ko je ikada mislio da je "sasvim normalno mrzeti Hrvate" ne bi voleo da doživi - zagrebački Jutarnji list poslao je reportersku ekipu u njegovu postojbinu, Čipuljiće, i oni su tamo "otkrili" da je Vučićeva porodica, zapravo, primila katoličanstvo te da niko od njegovih srodnika nije stradao u jasenovačkom logoru.

"Laže li čelnik Srbije?", bio je nadnaslov bezveznog teksta u Jutarnjem, gde se u naslovu tvrdilo da "razotkrivaju Vučićev mit" te da "ustaše nisu ubile baš nikoga iz njegove obitelji!", a sve na osnovu ćaskanja sa jednim meštaninom Čipuljića.

Ko je spalio crkvene knjige?

Jutarnji je objasnio da je u Čipuljiću sada stotinjak Srba, a da ih je nekada bilo 9.000, te da lokalni svećenik nije mogao da pomogne da se na primeru porodice Vučić rekonstruiše stradanje srpskog življa, jer su u poslednjem ratu stradale i sve crkvene knjige. Reporteri su utvrdili da su Srbe iz sela proterali Hrvati u poslednjem ratu i da su Bošnjaci posle proterali Hrvate, koji su prethodno "najverovatnije" spalili sve srpske kuće.

Zagrebački list krenuo je u istraživanje sudbine članova porodice Vučić verovatno iritiran tvrdnjom srpskog premijera od 10. septembra ove godine u intervjuu Radioteleviziji Srbije da su mu celu familiju pobile ustaše i da je pogrešan čovek za pitanje o kardinalu Alojziju Stepincu. Reporteri Jutarnjeg posetili su i lokalno groblje i utvrdili da Vučić "u najmanju ruku iskrivljuje istinu kad govori o tome, jer nitko u njegovoj obitelji nije stradao od ustaške ruke".

Cela reportaža Jutarnjeg bila je u sklopu poslednjih trzavica na liniji Beograd - Zagreb. I sama pomisao da se prebrojavaju kosti nečije familije zarad jeftinog senzacionalizma u startu je bljutava.

Cela reportaža Jutarnjeg lista bila je u sklopu poslednjih trzavica na liniji Beograd - Zagreb.

Ipak, Jutarnji list nije prvi koji je doveo sumnju sudbinu Vučićevih predaka - to je u u svojoj knjizi Haške muke prvi učinio Ljubiša Petković, nekadašnji potpredsednik Šešeljevih radikala, načelnik takozvanog ratnog štaba Srpske radikalne stranke. On je bio svedok u Hagu, ali je kasnije suđen zbog nepoštovanja suda. Petković je napisao da niko iz porodice Vučić nije stradao u Jasenovcu.

"Posedujem dokument od 19. septembra 1941. godine iz kojeg se vidi da su se Vučići izjašnjavali kao rimokatolička porodica. Familije Kadijević, Lukić, Praljak i Vučić prešle su iz pravoslavne u rimokatoličku veru u septembru 1941. godine. Rođeni stric Aleksandra Vučića bio je istaknuti ustaša", tvrdio je Petković u toj knjizi, koja je objavljena pre četiri godine, dodajući da zbog svega toga na spomen-ploči u Jasenovcu nema niti jednog Vučića.

Srpski premijer političku karijeru gradio je u stranci čija je uža specijalnost bila kopanje po kostima i tvrdnje da su Hrvati zapravo pokatoličeni, a Bošnjaci poturčeni Srbi. Tako da mu se ta predačka priča, idealna za paljenje nacionalističkog plebsa, sada vraća kao bumerang.

Stradaju čitaoci

Istina, Vučić danas ne liči na tipa koji je pozivao na odmazde "sto za jednog" i smatrao normalnim da se neki narod mrzi. U svojoj reakciji na pisanje Jutarnjeg je objasnio da ne misli da je manje ili više vredan zbog toga što je Srbin pravoslavne vere, da veoma poštuje i Hrvate i sve ljude katoličke veroispovesti i želi da se nikada ne ponove ni 1941. ni 1991. godina. Pismo javnosti on nije potpisao kao premijer, već kao "sin običnog srpskog izbeglice".

E sad, metodologija rada ekipe Jutarnjeg lista nimalo se nije razlikovala od Vučićevog "službenog glasnika", beogradskog tabloida Informer, koji redovno na svojim naslovnicama Hrvate naziva "ustašama", a Albance "Šiptarima", te objavljuje teorije zavere u koje ne veruju ni deca predškolskog uzrasta.

Metodologija rada ekipe Jutarnjeg lista nimalo se nije razlikovala od Vučićevog 'službenog glasnika', beogradskog tabloida Informer.

Cela stvar je ličila na onu od pre devet meseci, kada je Informer tek izabranu hrvatsku predsednicu želeo da kompromituje objavivši porno film sa glumicom koja na prvi pogled liči na Kolindu Grabar Kitarović. Imajući u vidu neverovatnu bliskost Vučića sa vlasnikom i glavnim urednikom tog tabloida, jasno je da ovaj to nije štampao pre konsultacija sa svojim mentorom. Na kraju se ipak urednik sam izvinio zbog ovog gafa, dok se Vučić "pravio lud".

Ako je za utehu, dobro je što srpski i hrvatski političari 20 godina posle ratova za svoje obračune ne koriste vojsku, već bulevarsku štampu. To je, ipak, vrsta sukoba od koje mogu da stradaju samo čitaoci.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

U doba bivše Jugoslavije bio je onaj vic: stoje na granici Bugarske i SFRJ njihov i naš policajac, pa Bugarin pita Jugoslovena: “Bratko, šta ćete vi kada vas napadnu Italija i Austrija?”

Jugoslovenski carinik mu odgovori: “Bez brige, za njih su zaduženi Peta  i Deveta armija”.

-A šta ćete vi ako vas napadne Grčka?

-Tu je Treća armija!

-A šta ćete vi ako vas napadnenemo mi? - pitao je na kraju Bugarin.

-Čekaj da vidim – zagledao se jugoslovenski carinik u tefter: “Evo, ovde piše da je za vas zaduženo Lovačko društvo iz Leskovca”.

Možda je danas situacija obrnuta pa bi u sličnom razgovoru Bugarin rekao srpskom cariniku: “E, bratko, za vas je zaduženo ribolovačko društvo iz Sofije”.

Iako je Srbija nasledila najveći deo vojske bivše Jugoslavije raznorazne reforme dovele su srpsku armiju u vrlo neobično stanje, kada su bile prošlogodišnje poplave glavna vest na televizijama bila je da su dve amfibije stigle u Obrenovac!

Pa gde su te silne amfibije koje je vojska imala? - upitao se tada Miroslav Lazanski, vojni komentator, koji se, valjda, jedini u Srbiji bavi problemima vojske na naučnoj osnovi. Doduše, uglavnom po televizijama, kada ne učestvuje u žirijama izbora za Mis Srbije, što mu je, sem vojnih pitanja, uža specijalnost.

Međutim, ovih dana je srpska štampa panično objavila da bi Hrvatska uskoro mogla da dobije od Amerike lansirne rampe za balističke rakete dometa 300 kilometara. Ovo razorno oružje, pisala je srpska štampa, značajno bi izmenilo odnos vojnih snaga u regionu, a Hrvatska vojska bi dobila raketni sistem koji su Amerikanci koristili do 2003. godine, ali se još uvek smatra izuzetno efikasnim i kvalitetnim.

Srbija u dometu

Pošto Hrvatska na daljini od 300 kilometara nema koga drugog da gađa, osim Srbije, odmah se skupio patriotski korpus ubeđen da oni te rakete kupuju kako bi jednog dana krenuli na Beograd.

Mene zanima sta su Rusi nama do sada poklonili a da je vredno pomena? Imam utisak da je Rusima važnija i bliža Sirija, Iran, nego li Srbija. Takođe, imam utisak da mi služimo samo za potkusurivanje i ništa drugo, mi smo okruženii NATO državama, EU državama i kao takvi smo van zone ruskog uticaja i interesa, a naša drzava nikad nije znala da se drži jednog puta nego uvek ide na nekakva sedenja na dve stolice, malo tamo, malo onamo i zbog toga ispaštamo već decenijama, ako ne i vekovima, reagovao je na tu vest jedan od racionalnijih internet komentatora na srpskim forumima.

Ali, baš u tim momentima, u Rusiji je sa delegacijom ministara i privrednika boravio srpski premijer Vučić, te je iz Moskve stigla ohrabrujuća vest za sve one koji su bili zabrinuti: vazduhoplovstvo Srbije biće obnovljeno lovačkim avionima „Mig-29“ i jurišnim helikopterima „Mi-24“, koji su trenutno u sastavu ruske vojske.

Tako da, komentarisao je prosečan Srbin, ako Hrvati na nas krenu balističkim raketama dometa 300 kilometara, mi ćemo na njih migovima i helikopterima, letelicama koje “garantovano” hvataju balističke rakete u letu. 

Direktor i glavni urednik beogradskog dnevnika Večernje novosti, Ratko Dmitrović, novinar čuven po zapaljivim komentarima s početka ex-YU ratova u centralnim informativnim emisijima TV Beograd, čak je napisao u svom uvodniku:

“Rakete dugog dometa moramo da nabavimo. Ravnoteža straha je najbolji preduslov za nenapadanje, za mir...”

Buvljak rat

Srpski premijer Vučić, pak, izjavio je da neke druge zemlje treba pitati zašto se naoružavaju, očevidno misleći na Hrvatsku, te podvukao: “Nećemo da nabavljamo oružje koje je, nazovimo ga tako, ofanzivno, ali moramo da zaštitimo svoju teritoriju”.

Zamislite sledeću situaciju: Srbija i Hrvatska počnu da ratuju za pet godina. Hrvati Srbiju gađaju balističkim raketama ispaljenim sa polovnih američkih lansirnih rampi, a Srbija Hrvatsku nadleće polovnim ruskim migovima i helikopterima. Taj rat bi se, s obzirom na raznorazno polovno naoružanje verovatno u istoriji zvao: “Buvljak rat”. Jer sva ta vojna mašinerija može da se nabavi još samo na dobrostojećim buvljim pijacama. 

Logično pitanje je, međutim: šta u tom trenutku radi pešadija?

Pa, valjda, pešadinci u tom historijskom trenutku 2020. godine eventualnog srpsko-hrvatskog rata sede kod kuće i ratuju preko Fejsbuka i Tvitera. Oni koji lepo primećuju da rata devedesetih u SFRJ ne bi ni bilo da je bilo društvenih mreža, potpuno su u pravu.

Kome se danas u Evropi još ratuje osim nekom političaru ili zapenašunom novinskom komentatoru vazda spremnom da prebrojava krvna zrnca. Pola Srbije je još devedesetih sedelo po tavanima i  nije odgovaralo na zvonjavu vojnih pozivara, pošto je opravdano mislilo da je taj rat besmislen. A možete misliti koliko bi ih sedelo na tavanu da počne neki rat koji uživo možeš pratiti ako na tavanu imaš još i vajrles?     

„Sve bi bilo drugačije da su nam Rusi poslali S-300“, tešila se cela Srbija kada je okončano bombardovanje 1999. godine.

Identičnom rečenicom, sve bi bilo drugačije da su nam Rusi poslali S-300, mora da se ovih dana teše svi normalni Srbi i Hrvati koji nemaju nameru ikada više da ratuju.

Jer bi, valjda, ruski protivraketni sistem S-300 jedini uspešno odbranio i Srbe i Hrvate od “nenevođenih projektila” u vidu, njihovih političara.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub Draža Petrović

Dok sam tokom rata, kao reporter dnevnog lista Naša Borba, putovao po Bosni, nailazio sam na poravnate placeve kraj puteva na kojima nije bilo ničega. Jednom sam pitao srpskog vojnika: "Otkud u centru grada ovoliki prazan plac?"

Vojnik mi je u poverenju rekao: "Ovde smo, rođače, lansirali peršing..."

Šta li je to? - mislio sam se.

Posle mi je objasnio - peršing je američka raketa srednjeg dometa koja, valjda, njemu sliči na minaret.

U ratnom slengu "lansirati peršing" značilo je "srušili smo džamiju".

Posle bombardovanja tadašnje Savezne Republike Jugoslavije 1999. godine putovao sam na Kosovo. Uz magistralu su promicali bilbordi sa porukama na albanskom i engleskom i minareti džamija, većina podignuta od ulaska međunarodnih snaga. Na svakoj džamiji bila je istaknuta albanska zastava.

Čovjek, a ne navijač

"Vidiš, Petroviću, iza ove džamije, sa naše desne strane, bila je pravoslavna crkva, posvećena Svetoj Petki. Srušena je 1999. godine, kada su srpske snage napustile Kosovo. Prethodno je jedan srpski rezervista, dok se vojska povlačila, slaveći navodnu pobedu nad NATO paktom, zoljom gađao džamiju i pritom ubio hodžu. Posle su Albanci obnovili džamiju, ali nisu obnovili srpsku crkvu koju su sami srušili", pričao mi je tadašnji ministar za povratak i etničke zajednice u Vladi Kosova Milorad Todorović, jedan sjajan tip koji na događanja na Kosovu nije gledao kao navijač već kao čovek.

Posle smo došli u Cernicu, mešovito srpsko-albansko selo blizu Gnjilana, gde su tokom bombardovanja bili stacionirani rezervisti srpske vojske iz Leskovca. Nisu pravili probleme, kako su mi pričali meštani, osim kad se napiju.

Kada je došla komanda za povlačenje, minirali su džamiju i zapalili 105 tada praznih i uglavnom opljačkanih albanskih kuća. Onda su otišli, ostavivši meštane Srbe da dočekaju komšije Albance iz izbeglištva. Ovi su se, možete misliti kako, "oduševili" zatečenim i poverovali "genijalcima" koji su ih uveravali da su za svu njihovu muku krivi preostali živi "primerci" Srba.

Od tada je u Cernici ubijeno šest srpskih meštana. Iz osvete. Ubijeno je i jedno četvorogodišnje dete, nad čijim grobom je, prilikom prve posete Kosovu, 2005. godine, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić zaplakao.

Posao novinara i političara nije da pišu i govore samo o zločinima nad sopstvenim narodom. Veličina jednog naroda, uopšte, predstavlja priznanje da su "i neki naši"činili zločine. Oni koji su išli da ruše i skrnave pravoslavne ili katoličke crkve i džamije širom bivše Jugoslavije ne znaju osnovnu stvar - da su verska mesta drugih koji veruju u nekog svog Boga jednako sveta kao i njihova.

Kršenje bese i zakletve

Mnoge srpske manastire na Kosovu, poput Pećke patrijaršije ili Dečana, vekovima su čuvale albanske porodice. Neki njihov predak dao je besu, časnu reč, koja se ne sme pogaziti, da će on i njegovi potomci štititi to sveto mesto. Onda su ih novokomponovani vernici primorali da prekrše besu i odustanu od zakletve date u vremenima kada se reč cenila više od nacije.

Šovinizam, primitivizam i neznanje ne idu jedno bez drugog. To je tako vazda bilo.

Sećam se, kada sam sa terena doneo priču u kojoj se pominjalo rušenje džamija, jedan urednik me pitao da li da u novine uopšte pusti takvu informaciju, jer ni on, iako dugogodišnji novinar, nije verovao da su Srbi ikada srušili neku džamiju. A pitao me to jer "mejnstrim" srpski mediji uglavnom pišu o rušenju verskih objekata samo kada treba pomenuti divljanje onih sa druge strane. To, naravno, nije samo slučaj sa srpskim medijima.

Međutim, niti predsednik Tomislav Nikolić niti premijer Aleksandar Vučić niti svi ostali koji ovih dana kukaju kako Kosovo ne treba primiti u UNESCO, jer su Albanci "varvari koji ruše srpske crkve", nikada nisu pomenuli da je, recimo, u Banjoj Luci tokom rata u Bosni i Hercegovini srušeno svih 16 džamija, pored ostalih i Ferhadija, spomenik svetske kulturne baštine. Iako u tom gradu, faktički, nije ispaljen metak. A tamo, pritom, u to vreme nisu živeli Albanci već uglavnom Srbi.

Niti da je tokom 1998-99. godine oštećeno ili uništeno 225 džamija na Kosovu. Negde je podmetnut eksploziv, negde otvarana artiljerijska vatra, negde je podmetnut požar... U nekim slučajevima, takvi napadi bili su praćeni ispisivanjem grafita po zidovima džamije ili u mihrabu. Negde je iscepan, spaljen i oskrnavljen Kur’an. U nekim slučajevima džamije su bile jedini objekti u kraju na koje je izvršen napad.

Zamislite da sa tom argumentacijom neko, na primer, zatraži od UNESCO-a da Srbiju izbaci iz te organizacije, pod argumentacijom da su svi Srbi varvari, a ne samo jedna manja grupa eminentnih budala koja je došla na ideju: "Hej, daj da rušimo džamiju..." Kao odgovor na nečiju ideju: "Hej, daj da srušimo srpsku crkvu..."

UNESCO bi se prorijedio

Da UNESCO kojim slučajem reši da na argumentima koje Vlada Srbije koristi u borbi da Kosovo ne uđe u tu međunarodnu organizaciju preispita članstvo raznih balkanskih država, verovatno bi pola njih "izvisilo". I bilo izbačeno po kratkom postupku. Od Hrvatske, preko Bosne, do Srbije.

I kosovskim političarima dugo je trebalo da se suoče sa iživljavanjem nad pravoslavnim verskim objektima 2004. godine na Kosovu, čije su slike ponekad tako užasne da mislite kako ih čine neki zatucani srednjevekovni osvajači, a ne ljudska bića jednu godinu pre izuma Fejsbuka.

Ali problem je što vodeći srpski političari nemaju nameru ni danas da se suoče sa činjenicom, recimo, da su neki pijani rezervisti iz Leskovca spalili džamiju i albansko selo.

Sadašnji političari koji vode Srbiju bili su deo svih tih ratnih mašinerija, mada nigde nećete naći da kažu: "I neki naši su rušili, dok smo mi navijali. A često i huškali."

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Niški informativni portal Južne vesti dve nedelje je pokušavao da nađe zgodno mesto za promociju knjige sabranih blogova novinara Srđana Škora, koja se zove Vučić i cenzura. Promocija je trebalo da se održi u Narodnoj biblioteci Niša, gde su bili oduševljeni idejom, sve do trenutka kada su saznali kako se zove knjiga.

Posle su domaćinstvo promocije, koja je bila predviđena za petak, 13. novembar, odbila dva niška fakulteta, plus jedna nevladina organizacija. Dobro, pomislio bi neko, možda su ljudi sujeverni, pa im se činilo da je nezgodno organizovati promociju baš na petak trinaesti. Veruje se da tog dana svašta može da vam se desi. Ispostavilo se, međutim, da je sujeverje u Srbiji sasvim drugog oblika. Ljudi, izgleda, više strahuju od premijera Aleksandra Vučića nego od petka trinaestog.

Nismo nas trojica u subotu sedeli na Trgu kralja Milana u Nišu k'o tri ludaka zato što nam je to bilo egzotično.

I tako sam, prvi put u životu, prošlog vikenda u Nišu govorio na promociji knjige, koja je održana na gradskom trgu. To vam je, inače, mnogo jeftinija varijanta - ponesete sto, tri stolice, ozvučenje, sednete na trg i promovišete knjigu. Pa tu naiđe i neko ko vam nikada ne bio došao na promociju da je organizovana u nekom zatvorenom prostoru.

E sad, kolege Srđan Škoro, Predrag Blagojević, glavni urednik Južnih vesti, i moja malenkost nismo u subotu sedeli na Trgu kralja Milana k'o tri ludaka zato što nam je to bilo egzotično. Već zato što je redakcija tog niškog nezavisnog portala, koji pravi sjajna ekipa mladih novinara, retkih ljudi u današnjoj Srbiji koji vraćaju veru u novinarstvo, 15 dana pokušavala da zakaže neko "ozidano" mesto za ćaskanje sa čitaocima. Ali su svi ljubazno odbijali, sa raznoraznim obrazloženjima, koja su se uglavnom svodila na jedno: ne bavimo se politikom. To obrazloženje se u srpskom jeziku zove i "šio mi ga Đura".

Iskakanje iz kućanskih aparata

Ispostavilo se, međutim, da se svi koji su odbili promociju knjige Vučić i cenzura, ustvari, bave politikom, a da toga, možda, nisu svesni. Dok nas trojica preziremo politiku. Mi smo, zapravo, novinari, ljudi koji pokušavaju da se ne bave politikom, već da pišemo o svemu oko nas, pa i o političarima. A pošto premijer Vučić iskače iz svih kućnih aparata, ponajviše iz televizora, nekako se najviše bavimo njime. Šta da radimo, takav je posao - što bi rekli Topalovići u Maratoncima.

Srđan Škoro je bio šef deska u Večernjim novostima, dnevnom listu čiji je manjinski vlasnik država, ali ona tamo ima upravljačka prava. Prošle godine u maju, istog dana kada je Vučić čitao premijerski ekspoze u Skupštini, Škora su pozvali u jutarnji program Radio-televizije Srbije, na takozvano prelistavanje štampe. Pitali ga - kako mu se sviđa sastav novog Vučićevog kabineta, a on je iskreno rekao da mu se neka kadrovska rešenja baš i ne sviđaju. Posle dva sata, Srpska napredna stranka izdala je saopštenje u kome su naveli da RTS vodi prljavu kampanju protiv Vučića.

Srđan Škoro je rekao kako mu se neka kadrovska rešenja u Vučićevom kabinetu ne sviđaju. I to ga je koštalo.

Stvari su se zakomplikovale kada je kontroverzni Ratko Dmitrović, glavni urednik Večernjih novosti, ubrzo smenio Škora sa mesta šefa deska, uz obrazloženje da loše radi svoj posao. Tu nije bio kraj - nedugo potom, Škoro je prebačen u dnevni list Sport, izdanje Novosti koje je u međuvremenu kupio folk pevač Aca Lukas, a sada je raspoređen u časopis za vlasnike kućnih ljubimaca Zov. Takođe izdanje Novosti, gde Vučića ne možete da pomenete čak ni da hoćete, pošto on nema kućnog ljubimca. Ako se tu ne računaju neki preterano odani članovi njegove stranke.

''Ti ćeš uskoro da završiš u Trećem oku, onom listu za paranormalne pojave'', bio sam skeptičan prema Škorovoj daljoj karijeri, dok smo sedeli na sredini niškog trga u subotu i pričali pred oko 300 ljudi.

Sem knjige Vučić i cenzura, još jedno štivo čiji je glavni junak premijer Srbije imalo je niz problema poslednjih meseci. Novinar Slaviša Lekić sabrao je i ukoričio razne izjave iz Vučićeve čudnovate karijere, gde se ispostavilo da se vidi kako se fanatično borio protiv svega što danas fanatično zastupa, i tu knjigu nazvao Svaka čast Vučiću. Dva najveća srpska knjižarska lanca odbila su da distribuiraju tu knjigu bez valjanog obrazloženja. Tako da se može kupiti samo u dve manje beogradske knjižare, ili naručiti preko interneta.

Neće grom u sujevjerne

Još pre dve godine knjiga Istina o Vučiću: ispovest svedoka saradnika, novinara Predraga Popovića,  nekadašnjeg glavnog urednika dnevnog lista Pravda,čiji je jedan od suvlasnika bio srpski premijer, takođe je mogla da se kupi samo kod nekih beogradskih kolportera ili narudžbom direktno od autora.

Publicistička dela o srpskom premijeru tako su ušla u red one robe koja se kupuje ispod tezge. Vučić ne voli knjige o samom sebi gde nije prikazan kao Don Kihot, već samo one gde je "faktor mira i stabilnosti u regionu", poput najnovije Srbija na Zapadu: Faktor Vučić, hrvatskog kolumniste Denisa Kuljiša. Ta knjiga, koju je izdalo Javno preduzeće Službeni glasnik pred oktobarski Sajam knjiga u Beogradu, jedina je sa Vučićevim prezimenom u naslovu koja nije imala nikakav problem.

Neće ih pogoditi grom, kao što veruju sujeverni, već će im na vrata zakucati, recimo, poreska inspekcija.

Međutim, teško je verovati da je Vučić lično zabranjivao promocije ili distribuciju knjiga koje su neistomišljenici pisali o njemu. Tu se desilo nešto mnogo gore - to čine oni "sujeverni" koji veruju da će ih terati maler ako u zemlji gde je sloboda govora ustavno zagarantovana naprave promociju ili distribuiraju knjigu o najmoćnijem čoveku u državi.

Zbog koje mogu imati raznih problema. Neće ih pogoditi grom, kao što veruju sujeverni, već će im na vrata zakucati, recimo, poreska inspekcija. Ili će ih smeniti neki svakoj vlasti lojalni birokrata. U najgorem slučaju, možda će ih prebaciti u neki časopis za paranormalne pojave, kojih je u Srbiji sve više. Ali se dešavaju u normalnom svetu.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub-Draža Petrović

Kada je policija u Nemačkoj prošle nedelje uhapsila jednog Crnogorca za koga se ispostavilo da je krenuo u Pariz odmah posle teororističkih napada, a u automobilu mu je pritom pronađeno osam automatskih pušaka, pištolji i 200 grama eksploziva, on se branio tipično balkanskim načinom humora: “Ljudi, samo sam hteo da vidim Ajfelov toranj!”

E sad, nije u pitanju bila šala, već doslovni citat njegove odbrane u nekoj bavarskoj policijskoj stanici gde su mu na GPS navigaciji pronašli umemorisanu jednu parisku adresu. Crnogorac, naravno, nije imao pojma otkud toliko oružje u gepeku, tvrdio je da nije teororista, već turista.

Pre neki dan, opet, beogradska štampa javila je kako je u Maroku uhapšen srpski državljanin zajedno sa “50 potencijalnih terorista”.

Sa druge strane, tokom drame u Parizu najpre se tvrdilo da među stradalima nema srpskih državljana, zatim su novinari dobili informaciju da je ispred Stadiona “Francuska” povređen jedan bračni par iz Kraljeva koji je tamo prodavao navijačke rekvizite. Sutradan je broj ranjenih sa pasošem Srbije skočio na četiri, pa onda na sedam, zatim na 14, da bi se na kraju ispostavilo kako je tog petka trinaestog u Desetom i Jedanaestom arondismanu povređeno čak 30 srpskih državljana.

Vanredne situacije postale redovne

To je postalo kao neka sumorna tradicija – skoro uvek kad se desi neki belaj u svetu, ispostavi se da se u ulozi žrtve, a ponekad i negativca, baš tu, od tolikih nacija, zatekne neko ko je “naše gore list”.

Posle ubistva Ane Lind, švedske ministarke spoljnih poslova, debatovalo se ko bi mogao da stoji iza tog zločina, eksperti su bili ubeđeni kako to nema nikakve veze sa Balkanom. Onda se ispostavilo da je ubica psihički poremećeni momak iz Mladenovca, Mijailo Mijailović. Norveški desničar Anders Bering Brejvik koji je ubio 77 ljudi 2011. godine bio je fasciniran Miloradom Ulemekom Legijom, osuđenim za učešće u ubistvu premijera Zorana Đinđića. U Brejvikovom video-spotu pod nazivom „Besmrtnici“ Legija se pojavljuje u nekoliko sekvenci kao „borac za slobodu“.

Međutim, kada nisu negativci ili žrtve u hedovima svetskih top vesti, pokaže se neretko kako su eks-Jugosloveni najvedriji ili najblaziraniji deo nekih dramatičnih globalnih "situacija". Ponekad su i balkanska varijanta Brusa Vilisa jer se još od početka devedesetih pokazalo da su vanredne situacije na balkanskim prostorima postale - redovne. Pa smo na svakakvi rusvaj odavno oguglali po onoj socijalističkoj paroli: “Ništa nas ne sme iznenaditi sem kiše”.

Sećam se, u oktobru 2002, kada su čečenski teororisti upali na predstavu u moskovsko pozorište “Dubrovka” i kao taoce držali 900 ljudi, kladili smo se na kolegijumu kako nema šanse da tamo ima “nekog našeg”. Onda se ispostavilo da je baš te večeri Miša Maksimović, građevinski limar iz Velike Moštanice kod Beograda, koji je bio na privremenom radu u Rusiji, poželeo da ode da gleda mjuzikl “Sever – jug”. I zatekao se u sali koju su zaposeli teororisti.

Sto trideset ljudi, uključujući i Čečene, tada je poginulo, a Miša se vratio kući. Posetio sam ga kao reporter u kućerku kraj moštaničkog groblja i on mi je tada ispričao tipičnu balkansku priču– otišao je u Rusiju da bi prehranio porodicu, nikada se nije petljao u politiku, onda je usred predstave u “Dubrovki” na scenu izašao maskirani Čečen i počeo da puca iz kalašnjikova u vazduh.

- Meni je delovalo kao zafrkancija, kao deo predstave. Baš tad, po scenariju, na scenu je trebao da se spusti avion, pa sam mislio da ovaj puca zbog toga. Okrenem se, pogledam, i vidim da kroz vrata ulaze maskirani ljudi. Jedan, baš iza mene, počeo je da puca u vis. Tad mi je tek postalo smešno, jer su se mnogi još više uspaničili. Počeo sam naglas da se smejem i razmišljam u sebi: e, al su ga uradili, svaka im čast! - pričao mi je Miša.

Šira definicija

Kao i svaki “jugović”, čovek vičan preživljavanju u svakakvim situacijama, čak je tokom opsade pozorišta sa jednim Ukrajincem planirao da krene u kontranapad na teroriste, ali je odustao kada ga je Ukrajinac pitao: “A kako se repetira puška?”

- Znao sam, ipak, da ovo nije film, da ne mogu biti Brus Vilis. Ali mi je pala na pamet ona njegova replika iz “Umri muški” dok puzi kroz ventilacioni otvor: "Dođi u Los Anđeles, biće ludo i zabavno". Rekao sam sebi - dođi u Moskvu, biće ludo i zabavno – pričao mi je Miša.

Tokom 60 sati opsade teatra ćaskao je i sa jednim teororistom, kome, za svaki slučaj, nije rekao da je Srbin, već da je Jugosloven, pošto je to daleko šira definicija. Zanimljivo, terorista mu je rekao: “Uh, bio je kod mene u jedinici jedan Jugosloven, što taj ume da puca...”

Balkanci se nekako uvek nađu na “licu mesta”. Možda Marfijev zakon - da ako nešto može da krene naopako, poći će naopako - i jeste balkanski “pravni akt”.

Kako je to opisao Dejan Lutkić, vlasnik restorana “Veseljaci”, udaljenog jednu ulicu od pariske koncertne dvorane „Bataklan“, koji je u trenucima kada su “džihadisti” ubijali ljude bio prepun gostiju iz Srbije: “Ono što je interesantno, moji sunarodnici koji su te večeri bili u restoranu, nisu se mnogo uplašili. Da li su posle svega što su prošli devedesetih u Jugoslaviji postali imuni, da li su toliko ojačali ili je nešto treće, ne znam, ali malo ko bi se onako poneo”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

"Jedva čekam da Putin razbuca ove Turke", kaže mi pre neki dan komšija, rusofil, koji, istina, nikada nije letovao u Rusiji, ali pamtim da mi je godinama pokazivao slike sa letovanja u Antaliji. Znam da je njegova supruga mesecima pratila seriju Sulejman Veličanstveni, dok je on tu "otomansku propagandu" diskretno bojkotovao, tako što bi u neko doba pobegao u kladionicu, da se kladi na Italijane, Turke i Engleze, pošto rusku ligu nikada nije ukapirao.

"Čekaj, bre, komšija, ti navijaš da Rusi razbucaju Turke, a ne izbijaš iz Antalije?", našalio sam se, komšijski.

On se nasmejao i namignuo mangupski, k'o veli: "To što nikada nisam bio u Moskvi, ne znači da manje volim Ruse..."

"Ta stvar je istorijska, letovanje je prolazno", rekao mi je rusofil, koji pet godina zaredom "zabode" 15 dana u nekom ol inkluziv rizortu na obalama Sredozemnog mora, Turkey.

Taj apsurd - da Srbi Turke smatraju nekim prirodnim neprijateljima dok svakodnevno ćaskajući koriste oko 8.000 turcizama, svakako je stvar istorijskih čitanki. Sa Rusima nikada nismo ratovali, dok smo sa Turcima itekako ratovali, ali sa njima odavno ne ratujemo, već uglavnom letujemo.

'Iran maiden'

Ispostavilo se da su vekovi pod turskom vlašću doprineli tome da Srbi i Turci dele slične vrednosti, iako neke otvorene simpatije između dva naroda nema, osim kada nam Turci, nekim čudom, udele 12 bodova na Pesmi Evrovizije, ako ih srpski melos malko podseti na izvorni turski.

Sećam se, tajna uspeha turske serije Sulejman Veličanstveni u arapskom svetu bila je, kako se verovalo, što je gledaocima pružala izvor ponosa u sopstvenu istoriju, jer predstavlja muslimanske lidere kao fer i pravične. Serija je otkrivala dobru stranu Otomanskog carstva, gde su, prema scenariju, etničke i verske zajednice koegzistirale, pošto su odnosi turske vojske i lokalnog življa prikazani kao suptilni i bezopasni, što istorijski nije bilo tačno.

Međutim, niko nije uspeo do kraja da razjasni - kako je Sulejman Veličanstveni postao hit u zemlji koja je 500 godina bila pod otomanskom okupacijom, a o stradanju pod Turcima postoje tomovi knjižurina, hiljade epskih pesama, nekoliko igranih filmova i sećanje na Kosovski boj, koji se u Srbiji obeležava kao da su Srbi pobedili Turke, iako je zapravo bilo obrnuto.

Poplavu turskih serija neki ovdašnji patriota sa velikim P svojevremeno je okarakterisao kao plan za ostvarenje zelene transverzale i želju Turske da ojača uticaj na Balkanu. Sem u domenu teorije zavere, taj apsurd - da čak i oni koji neće zaboraviti Turcima ni Kosovsku bitku, ni sve ostalo što se dešavalo pet puta po 100 godina, vreme ubijaju uz Sulejmana - ostao je fenomen zamršenih razmišljanja prosečnog Srbina o tradicionalnim prijateljima i tradicionalnim neprijateljima.

Kod Turaka nikada nisam primetio tu vrstu razmišljanja.

Šetao sam pretprošle godine kroz turski gradić Side, između Alanje i Antalije, u majicu sa logom britanskog benda "Iron Maiden", i već u prvoj radnji dočekao me razdragani Turčin zagledan u majicu. Za Turčina, istina, na prvi pogled nikada ne biste rekli da sluša "Iron Maiden", ali kad je video majicu, samo što se nije rasplakao od sreće.

"Irrraaan!", uzviknuo je radosno upirući prstom u majicu.

Tek tad sam skapirao - on, verovatno, nikad nije čuo za "Iron Maiden", ali ga ono Iron neodoljivo podseća na Iran.

"No Iran. Iron Maiden...", džaba sam mu objašnjavao.

Srbin je svuda dobrodošao

"Serbia, Sirbistan", viknuo sam onda, a Turčin je, na moje iznenađenje, pesnicom počeo da se udara u predelu srcu, onim gestom kad Novak Đoković poentira u prelomnom setu.

Onda me šeretski potapšao po stomaku.

"Balkon!", smejao se u pogledu čudnovatih muških izraslina nastalih preteranim konzumiranjem piva, ali je valjda hteo da mi kaže i da zna srpski. Makar onaj turcizam "balkon".

U hotelskoj sobi nas je tokom turskog letovanja jednog dana sačekala pozivnica da sa domaćinima proslavimo turski nacionalni praznik, Dan pobede. Svuda po hotelu osoblje je kačilo turske zastave, crvene i bele balone, te slike Mustafe Kemala Ataturka, čije prezime u prevodu znači "otac Turaka".

A mala srpska kolonija u turskom hotelu bila je u opravdanoj dilemi: "Šta ako odemo na tu proslavu, a na pola se ispostavi da je to prigoda povodom neke srpsko-turske makljaže, u kojoj su pobedili, naravno - Turci?"

Ali, uz pomoć starog dobrog Gugla, otkrili smo povod: Dan pobede slavi veliku pobedu Turaka nad Grcima 1922. godine, čime je otvoren put stvaranju moderne Turske.

Jedan srpski turista mi je tada rekao: “Vidiš, ja sam mislio da su Turci ratovali samo sa nama... Kad, oni i sa Grcima ratovali..."

Za razliku od, možda, Grka, Srbin u Turskoj je svuda dobrodošao. Mi se pravimo da nam oni nisu ubili Lazara i ostale junake iz turskog zemana, a oni se prave da im mi nismo prerezali jednog sultana od učkura do grla bijela.

Fenomen Kežman

Kakav, more, Murat, tog lika se u Turskoj više niko ne seća. Međutim, Kosovski boj bi garantovano dobili sa 2:0 da je Kežman na vreme, tokom zimskog prelaznog roka 1389. godine, prešao u Fenerbahče.

"Kežman! Mateja Kežman!!! O, Sirbistan, Serbia, welcome! Razzzume, ajde, bre, komšo", reći će vam Turčin i par reči na srpskom, pardon, na turskom, pardon, na srpskom - nikako ne možemo da se dogovorimo da li smo ajde, bre i komšija mi uzeli od njih ili oni od nas.

Zbog asocijacija na obostrane veštine u rukovanju 'ladnim oružjem iz prve polovine 16. veka, dogovorićemo se na kraju da je "bre" latinska reč i - mirna Bosna.

A Kežman, to je garantovano turska reč. Na račun Kežmana, koji odavno ne igra fudbal, ali ga Turci pamte po nastupima u Fenerbahčeu, možete kupiti majicu upola cene, uz obavezno cenkanje. To je u Turskoj nacionalni sport, cenkaju se i u aerodromskom fri-šopu, ali mi je jedan trgovac priznao: "Najbolje se cenkaju Srbi i Rusi."

Valjda nam je i talenat za cenkanje ostao iz onih 500 godina koje nikako da zaboravimo.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Pradeda i deda srpskog premijera toliko su voleli Rusiju da su jedanput uzjahali konje i krenuli za Moskvu iz Čipuljića kod Bugojna, ali su od dolaska na cilj odustali već kod Doboja. Ta epizoda iz istorije familije Vučić nekako liči na rusko-srpsku “vezu”: istorijske simpatije Srba prema Rusima postoje, ali je Rusija toliko daleko da prosečan Srbin odustane već posle 90 kilometara. Posebno ako za Moskvu umesto avionom, krene na konju.

Svojevremeno mi je jedna novinarka iz Moskve koja je dugo živela u Srbiji pričala kako je tokom osamdesetih i devedesetih godina u Beogradu imala utisak da ovde niko ne voli Ruse, iako bi neko sa strane verovatno stekao drugačiji dojam.

„Naslušala sam se priča, posebno u vreme komunizma, da su Rusi narod koji se prodaje za žvake i farmerice. Devedestih je vladala druga fama, da su sve Ruskinje lake žene, a svi Rusi kriminalci. Bilo je i sitnih pakosti, recimo pominjanja ruskog dizajna kao dokaza njegovog nepostojanja.  A onda  je, negde u vreme bombardovanja Srbije, krenulo ono: 'Rusijo, pomagaj'„ - pričala mi je ona o toj čudnoj romansi.

Zovi Ruse kad je teško

Rus Dmitri koji je često poslom boravio u Beogradu, opet, govorio je svojevremeno da je navikao na srpsku devizu „kad je teško, Rusi. A kad je lako, može bilo ko drugi“.

„Kada vam je teško, Srbi i ostali Sloveni se sete ‘matuške Rusije'. To je razumljivo. No, šta ste vi Srbi uradili da dođe do jačanja veza sa Rusijom? Da vam odmah dam i odgovor, ništa! Svi uče engleski, nemački, španski. Tako je i u ostalim zemljama. Ali zašto tako malo ljudi u Srbiji zna ruski? Kada se u nekoj srpskoj školi pojavi predmet ‘ruski', roditelji pišu peticije Ministarstvu obrazovanja jer ne žele da im deca uče ruski. Koliko Beograđana ode na odmor u Rusiju?„ - pitao se Dmitri.

Đaci u Srbiji, pokazalo je jedno skorašnje istraživanje, kada u petom razredu moraju da se odluče koji će strani jezik učiti pored engleskog, najviše se opredeljuju za nemački i francuski, a ruski je na trećem mestu. Dok je bila aktuelna odluka o početku izgradnje deonice gasovoda “Južni tok” kroz Srbiju, interesovanje đaka za učenje ruskog jezika naglo je poraslo, ali je isto tako brzo i splaslo pošto je Rusija obustavila taj projekat.

Međutim, priča mi ovih dana prodavac suvenira u centru Beograda da majice sa likom Vladimira Putina idu daleko bolje od majica sa likom Novaka Đokovića. I ne kupuju ih, kako kaže, turisti, već domicilno stanovništvo.

Draža i Putin

Prosečan rusofil u Srbiji je, reklo bi se, kontroverzna ličnost: on je desničar, monarhista, antikomunista, istovremeno voli i Dražu Mihailovića i Vladimira Putina, mada su te dve ličnosti nespojive. Putin, videlo se to i na beogradskoj vojnoj paradi, jeste antifašista partizanskog tipa, četnike ne smatra ruskim saveznicima jer oni to nisu ni bili. Pola četnika sa stajlingom iz filmova Veljka Bulajića, koji sa kokardama svakog maja vitlaju po Ravnoj Gori, ubeđeno je, međutim, da je Putin njihov čovek, nikako „crvenoarmejac“ sa zvezdom petokrakom na kapi.

Taj apsurd je svepristuan, vlasnik neke radnje iz Jagodine koji ima nadimak Srba Četnik ispred svog lokala prošle godine postavio je bilbord sa likom ruskog predsednika i natpisom: „Imperatore, volimo te“. Iako su četnici Draže Mihailovića tokom rata imali saradnju sa Britancima i Amerikancima, a sa Rusima, nikakvu.

Srpsko-ruska ljubav jeste jedna ideološka papazjanija. Svaki srpski rusofil reći će vam da Srbija nema bližih prijatelja od Rusa, a ni Rusi od Srba, te da je tako bilo od vajkada, iako to nije tačno, bar što se tiče zvanične državne politike. Recimo, Kraljevina Jugoslavija sve vreme svog postojanja nije imala diplomatske odnose sa Sovjetskim savezom. Razlaz između SSSR i Titove Jugoslavije 1948. godine bio je koban za ogroman broj Srba koji su završili na Golom otoku. Eru Gorbačova i Jeljcina karakterisala je ruska nemarnost prema Srbima pa je umesto nekakvog iskrenog savezništva iz Moskve stizao samo državni klovn Vladimir Žirinovski da se grli sa Šešeljem, Nikolićem i Vučićem u njihovoj radikalskoj fazi.

U vreme raspada SFRJ i rata u Hrvatskoj, Bosni, i na Kosovu, a potom i NATO bombardovanja, mnogi su Srbi bili u zabludi smatrajući da će Rusi da uđu u treći svetski rat zbog njih, ali Rusija je još od 1991. godine imala stav da krizu treba rešavati posredstvom Ujedinjenih nacija, mada u Savetu bezbednosti u to vreme nisu glasali ni protiv jedne odluke Zapada. Na Kosovo u junu 1999. godine dolazi svega 200 ruskih vojnika koje dočekuju Srbi, ali ubrzo zatim ti isti Srbi beže jer ih oni nisu zaštitili. Tokom zime 1999. godine, ruski "Gasprom" je, ko se još toga seća, skoro za tri puta smanjio isporuke gasa Srbiji, pri čemu je to učinio bez obaveštavanja Beograda.

Najbolji ruski prijatelj

Tek sa Putinom Srbi su dobili najboljeg ruskog prijatelja, onakvog kakvog su uvek želeli, pa valjda zato one majice sa njegovim likom idu ko alva. Čini se da se Srbima više sviđa Putinovo antizapadnjaštvo, nego nekakvo tobožnje srbofilstvo.

Putin bi, verovatno, da se kojim slučajem kandiduje na izborima u Srbiji, imao stabilno biračko telo, za njega bi možda glasao i srpski predsednik Nikolić, koji je svojevremeno imao ideju da Srbija postane ruska gubernija. A verovatno i Vučić, čija deca pohađaju privatnu rusku školu u Beogradu.

Sa druge strane, o Putina i njegove obožavaoce su pokušavali da se “ogrebu” i oni koji nisu rusofili. Tako je on još u vreme vlasti Demokratske stranke, koja nikada nije bila rusofilska, počeo da dostiže Josipa Broza Tita po broju gradova koji su ga proglasili za počasnog građanina, taj status je stekao u Somboru, Vrbasu, Loznici, Raškoj, Apatinu, Novom Sadu, Kikindi, Nišu.  Demokratska stranka je u predizbornoj kampanji 2008. godine čak plaćala oglase po štampi sa rođendanskom čestitkom Vladimira Putina njihovom tadašnjem lideru Borisu Tadiću.

Srbi su uvek patili od preteranog idealizovanja bratskih odnosa Rusije i Srbije. Čini se, pak, da su razmere tog odnosa sami pothranjivali i uzdizali u nebesa uglavnom kada im je bilo najteže, iako je ‘’rusko-srpsko bratstvo i tradicionalno prijateljstvo’’ malko drukčije u praksi.

Visok dva metra sa gvozdenim zubima

Najveći srpski dramski pisac Dušan Kovačević u romanu "Bila jednom jedna zemlja" opisao je tu idealizovanu predstavu koju Srbi imaju o Rusima. Jedan lik u romanu kaže da je pravi Rus "visok dva metra, ogroman je, svi zubi su mu gvozdeni".

Treba li reći da je taj idealozovani Rus od dva metra, uopšte ne liči na Vladimira Putina, koji je visok 170. A tek nema veze sa Dmitrijem Medvedevim i njegovih 163 centimetra.

Mitomanija o rusko-srpskom bratstvu ima teorijsku širinu, ali praktičnu granicu. To je nedavno lepo primetio urednik srpskog izdanja časopisa "Russia Beyond the Headlines" napisavši da „Srbi imaju apsolutno idealizovanu predstava o Rusiji i Rusima, koja sa stvarnošću nema nikakve veze“. I da najveći šok doživi onaj Srbin koji je vaspitan u rusofilskom duhu i naučen da voli Rusiju, kada dođe u Rusku Federaciju na privremeni rad, pošto ga niko tamo ne dočekuje raširenih ruku. Niti kaže: "O, dragi naš Srbine, kako ti se radujemo."

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Za Stanka Subotića Caneta, biznismena iz Švajcarske, rodom iz sela Kalinovik kod srpske varošice Ub, javnost je prvi put saznala malo posle pada Miloševića dve hiljadite godine kada je beogradski tabloid Panorama, osnovan bosansko – srpskim kapitalom, koji je uređivao Dragan J. Vučićević, današnji glavni urednik provučićevskog tabloida Informer, plasirao priču da je tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić leteo na državno putovanje u Dubai njegovim privatnim avionom.

Ispostavilo se da je Panorama napravljena uglavnom da bi plasirala tu storiju, jer se posle samo nekoliko brojeva ugasila.

Bila je to jedna od prvih postpetooktobarskih afera. Sreo sam tada Đinđića na nekoj humanitarnoj večeri u Konaku kneginje Ljubice i pitao ga – otkud premijer u avionu nekakvog egzotičnog biznismena – a on je, zamolivši da razgovor ostane “of rekord”, rekao kako je Subotić “naš čovek” koji je pomogao srpsku opoziciju pod Miloševićem, da u to vreme nije mogao da dolazi u Srbiju zbog pretnji hapšenjem, te da ne vidi ništa loše što je država faktički uštedela ovom “donacijom”, jer Cane nije tražio nikakvu protivuslugu.

Subotić je posle postao čest lik na stranicama aferaških medija u Srbiji, Hrvatskoj i Crnoj Gori, gde su ga optuživali za šverc, ubistva i sve i svašta, ali su sve te priče “pravosnažno” pale u vodu pre neki dan kada je konačno postao “slobodan čovek”.

Optužnica ga je teretila da je bio na čelu grupe koja je švercovala cigarete tokom 1995. i 1996. godine i koja je na ovaj način oštetila budžet za 28 miliona nemačkih maraka i šest miliona američkih dolara, ali Subotićevu krivicu sud nije uspeo da dokaže.

Apelacioni sud u Beogradu pravosnažno ga je, posle osam godina suđenja, oslobodio odgovornosti za sva dela: ona iz 1995. su apsolutno zastarela, dok za dela iz 1996. godine nije bilo dokaza.

'Bliskost vlastima'

Veliki deo srpske javnosti oslobađanje Subotića tumači kao činjenicu bliskosti sa aktuelnim vlastima u Srbiji. Za takve špekulacije nema dokaza dalje od nivoa “rekla-kazala”, mada je nekako postalo pravilo da svuda gde ima dima, ima i vatre, a ima i Caneta.

Osim u slučaju masovnog šverca cigareta devedesetih, gde je sud zaključio da ima dima, ali nema Caneta.

Recimo, u vreme kada su Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić napustili Šešeljeve radikale 2008. godine, generalna sekretarka Srpske radikalne stranke Elena Božić – Talijan tvrdila je da SRS raspolaže informacijama o sastanku Vučića i Subotića u Moskvi gde je od njega, navodno, dobio novčanu donaciju za novu partiju, danas vladajuću Srpsku naprednu stranku.

Mediji su pisali takođe kako su se u hotelu “Ric” u Parizu 2007. Nikolić i Vučić sastali sa Subotićem i Milom Đukanovićem.

Tomislav Nikolić je rekao da Vučić i on jesu bili tada nekim poslom u Parizu u hotelu „Ric”, ali da su slučajno sreli Đukanovića.

Dodao je da je u hotelu „u čijem foajeu i restoranima stalno ima bar hiljadu ljudi”, dok su prolazili pored jednog stola, ustao Đukanović i da su se „pozdravili i popričali minut ili dva”.

"Za njegovim stolom sedelo je više ljudi i nisam ih gledao", dodao je Nikolić. Ispostavilo se da ni Vučić nije gledao ko sedi za Đukanovićem stolom.

Opet, Vučić je bio jedan od ljudi koji je Subotića početkom dvehiljaditih javno optuživao za ubistvo policijskog funkcionera Radovana Stojičića Badže, a bio je i recenzent knjige Vojislava Šešelja “Stanko Subotić - Cane Žabac, kralj duvanske mafije”.

Cane je, zbog bliskosti sa Đinđićem, bio idealna meta postpetooktobarske opozicije u Srbiji, jer su preko njega želeli da dokažu veze ubijenog premijera sa ljudima iz "sive zone" i na neki način opravdaju atentat.

Vučićev arhineprijatelj samo u opoziciji

Vremenom, međutim, Vučićeva ostrašćenost u pogledu Caneta nekako je splasla i nije ga više pominjao.

Cane je bio Vučićev arhineprijatelj samo u vreme dok je bio opozicija, a od dolaska na vlast to je postao jedan drugi biznismen, Miroslav Mišković.

Čak, pre neki dan, Vučić nije želeo da komentariše ni Subotićevu oslobađajuću presudu, tobože jer se ne meša u rad pravosuđa, mada srpski premijer kad god mu se ukaže prilika komentariše razna suđenja i hapšenja. Recimo, Miroslavu Miškoviću, ali tada se, valjda, ne meša u rad pravosuđa.

Kada je Šešelj prošle godine izašao iz Sheveningena, objasnio je iz svoje perspektive taj Vučićev nagli zaokret.

"Milo Đukanović je finansirao dolazak na vlast Srpske napredne stranke, a ranije je davao velike novčane podstreke Tomislavu Nikoliću i Aleksandru Vučiću da se otcepe i da pokušaju puč. Stanko Subotić je, naravno, tu takođe igrao ključnu ulogu. Sada se, kao, vodi borba protiv kriminala u Srbiji, na čijem su udaru određeni ljudi. Neki su zaštićeni, a među privilegovanima je najistaknutiji Stanko Subotić", kazao je Šešelj podgoričkom Danu.

Subotić je poslednjih godina za svoj progon, opet, optuživao prethodne vlasti, posebno onu Borisa Tadića, i nigde nijednom rečju nije pomenuo Vučića i Nikolića, koji su ga kao radikali medijski linčovali daleko žešće od svih ostalih političara.

Njihovo interesovanje za Caneta nestalo je upravo sa osnivanjem SNS-a, stranke čiji će tokovi finansiranja postati transparentni možda tek ukoliko ikada odu sa vlasti. Tek tada će se pokazati - da li je Subotić stvarna žrtva političkih reketaša ili samo lukavi biznismen koji svoje novce ume pravilno da usmeri tamo gde treba.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Aleksandar Vučić je svoju novinarsku karijeru neslavno završio početkom bosanskog rata na "S kanalu" na Palama. Kažu da je ta neostvarena žurnalistička ambicija od Vučića stvorila ljutog novinarskog neprijatelja - kad god je bio na vlasti, mediji su nestajali na najraznovrsnije načine.

Najpre ih je "brisao" svojeručno kao ministar informisanja u Miloševićevoj vladi. O toj "maestralnoj" epizodi zna se uglavnom sve. E sad, ono što nije mogao da "dotuče" sofisticiranom represijom u radikalskom poimanju "patriotske" slobode medija, nestalo je ili polako nestaje danas, u vreme Vučićeve najveće političke moći "uglednog proevropskog lidera". S tom razlikom što Vučić sada nonšanlatno može da pokaže obe šake i uzvikne: "Vidi ruke! Čiste su! Nemam ja ništa s tim! To ti je, buraz, čist kapitalizam!"

Vidi ruke! Čiste su! Nemam ja ništa s tim! To ti je, buraz, čist kapitalizam!

To što je Radio B92, neodlikovani prvoborac demokratskih promena u Srbiji, od pre nekoliko meseci, odlukom grčkog vlasnika, preimenovan u Radio Play, jeste, ruku na srce, tipična posledica liberalnog kapitalizma.

Grčka Antena M, vlasnik B92, shvatila je da od tog radija nema nikakve vajde, pa ga je reformisala u stanicu koja se sluša po frizerskim salonima, jer je novi koncept pravljen po sistemu: hitovi dok ne pocrkamo od hitova. I može da je pravi svaki "uduvani" srednjoškolac koji ume da naređa pesme prethodno skinute sa torrenta u svoj Windows media player. Ta stanica, naime, "pušta" samo muziku - ljudski glas, posebno ljudski glas, koji čita sveže vesti iz politike, ono što je bio zaštitni znak tog radija, niko na toj frekvenciji nije čuo još od avgusta.

Ali, to je bio samo početak.

Heroj nacije

Pre neki dan slavni košarkaš Žarko Paspalj postao je heroj nacije, iako odavno ne igra basket, jer je otkriveno da je iz nekog kontejnera u beogradskom predgrađu Borča "spasao" 1.500 ploča koje su novi vlasnici tek privatizovane Radio-televizije Studio B bacili u đubre. Paspalj, naravno, nije postao prosjak koji kopa po kontejnerima. Naprosto, dobio je "dojavu" da neko iz magacina Studija B ploče ubacuje u kontejnere, pa mu je, kao duševnom čoveku, bilo žao te je otišao na lice mesta i u gepek automobila natovario sve što se spasti može.

Dobro, reći će neko, ploče danas ionako niko ne sluša, novim generacijama to čudo liči na neki ne baš aerodinamični frizbi, ali je suština bila u poruci: sve je izgledalo k'o kada bi neko ušao u arheološko nalazište i pobacao praistorijska dleta, kao i ostali alat, jer danas postoje brusilice, a tu zastarelu tehnologiju niko živ ne koristi.

Žarko Paspalj je iz nekog kontejnera 'spasao' 1.500 ploča koje su novi vlasnici Studija B bacili u đubre.

Studio B se, naime, oduvek smatrao simbolom Beograda, poput statue Pobednika ili Kalemegdana, čuvarom "beogradskog duha", a u pojedinim periodima i fenjerom u političkim mrklim mrakovima, kakvih je ovde bilo na pretek. Zato je Paspaljeva atipična akcija umalo srušila Facebook i Twitter zbog prezagušenosti porukama razbesnelih poštovalaca kultne beogradske radio i TV stanice, koji su se pitali: zar nije ta arhiva mogla da završi u nekom muzeju, možda kod kolekcionara, svakako na nekom lepšem mestu, koje nije najkraći put za deponiju smeća?

Ploče u kontejneru na periferiji Beograda, čini se, samo su početak kraja radio i TV stanice za koju su u njenoj istoriji radili Duško Radović, Đoko Vještica, Zoran Modli, Tanja Petrović, Bojana Lekić, Olja Bećković, Saša Timofejev, Marko Janković, Petar Janjatović, Zoran Kesić i ko zna koliko još onih koji su deo medijske reprezentacije ovog dela Balkanskog poluostrva.

Ne samo to: Studio B je bio dobar deo jugoslovenske rokenrol istorije, čiji su delići postali plen u rukama sakupljača sekundarnih sirovina. Među koje je nekim čudom zalutao Paspalj.

Izlazak države iz državnih medija

"Kad bih bio Studio B, slao bih samo dobre vibracije", pevao je Jura Stublić na albumu grupe "Film" Zemlja sreće, nekoliko godina pre no što je počeo raspad Jugoslavije. Dve i po decenije posle Jugoslavije, izgleda, počeo je i raspad Studija B.

Za razliku od RTV B92, koja je privatizovana još za vakta Borisa Tadića kao akcionarsko društvo, Studio B, medijska kuća čiji je osnivač bio Grad Beograd, otišla je na privatizicionoj aukciji za malo više od pola miliona evra, kao deo evropskog projekta izlaska države iz državnih medija. Mada srpska vlast toliko voli medije da najviše priželjkuje da se mediji povuku iz države i odu negde daleko, ako je to ikako moguće.

Zaposleni u Studiju B jedno vreme su vodili akciju protiv privatizacije, s pravom smatrajući tu stanicu delom kulturne baštine, a nijedna država, logično, ne privatizuje spomenike kulture. Osobito spomenike kulture, rokenrola i informisanja.

'Vučićevci' su tu stanicu praktično dotukli 'burazerskim' pristupom izveštavanju.

Akcija protiv privatizacije, zanimljivo, utihnula je čim je u Beogradu na vlast pretprošle godine došla Vučićeva Srpska napredna stranka, koja je na čelo te stanice postavila jednu tipično komesarsku upravu, sastavljenu od beznačajnih i bezličnih ljudi iz medijske branše. Njihova je jedina preporuka za vođenje takve medijske kuće bila bespogovorna poslušnost vlastima, pa je godinu i po dana unazad Studio B više ličio na Vučićev propagandni servis, nego na "nezavisnu radio-televiziju", što joj je jedno vreme bio zvaničan naziv.

Svaka vlast u Beogradu, istina, koristila je Studio B za svoje samoreklamerske potrebe, ali nijedna to nije radila tako očigledno kao naprednjačka. "Vučićevci" su tu stanicu praktično dotukli "burazerskim" pristupom izveštavanju, tako da, kada je konačno izistinski privatizovan, nikome nije bilo mnogo žao što simbol Beograda kupuje privatnik.

Odlazak doajena

Međutim, Studio B se ni posle privatizacije nije promenio , i dalje je to stanica koja direktno prenosi Vučićeve konferencije za štampu, a informativni program bazira na vestima tipa: "šta su gradonačelnik Beograda i premijer Srbije tog dana radili iz minuta u minut, od ustajanja iz kreveta do večere". I svi veruju kako ta privatizacija ima u sebi političku zaleđinu.

Medijska čaršija je pominjala kako iza privatizacije stanice, koju prati dva miliona žitelja Beograda, dakle impresivan "komad" biračkog tela, stoji lično premijerov brat. Zvanični podaci su drugačiji: Studio B je pazarila Kompanija Maksim medija, dugogodišnji vlasnik više zabavnih radio-stanica.

Studio B prati dva miliona žitelja Beograda, dakle impresivan 'komad' biračkog tela.

Neki doajeni radijskog programa samo dan posle "slučaja kontejner" već najavljuju odlazak iz te kuće i potragu za drugim poslom, pa se čini da su one ploče u smeću bile simbolički početak nekakvog potpuno drugačijeg Studija B, koji verovatno, uz one ploče, takođe čeka neko đubrište. Makar se zvalo - đubrište istorije.

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Američki fotograf Ron Haviv snimio je 2. aprila 1992. godine u Bijeljini pripadnika Srpske dobrovoljačke garde, jedinice poznatije kao Arkanovi "Tigrovi", kako okrenut leđima, sa podignutom čizmom, kao da ih šutira, stoji iznad troje civila koji leže na krvavom pločniku. Jeziva fotografija ostala je kao svedočanstvo brutalnosti bosanskog rata, ali nikada nije bila dokaz na sudu. Ljudi je danas posmatraju kao nešto što se dešavalo negde tamo daleko, možda u Africi, a ne dva sata vožnje kolima od Beograda, u proleće koje će prethoditi troipogodišnjem ludilu, čije sve kockice nisu sklopljene ni dve decenije kasnije.

Tačno 23 godine poslenastanka Havivove fotografije, 2. aprila 2015. godine, Alma Peković je podnela krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine Srbije protiv pripadnika Arkanovih "Tigrova" zbog smrti svojih najbližih tog dana u Bijeljini. Skoro godinu dana je prošlo od podnošenja prijave, ali istraga i dalje traje.

"Tužilaštvo za ratne zločine Srbije vodi istragu o Srpskoj dobrovoljačkoj gardi Željka Ražnatovića Arkana", rekao je uoči Nove godine, u oproštajnom intervju pred odlazak u penziju, glavni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, pa se štampa površinski bavila tom temom, baš u danima kada su polovinom januara na grobu Željka Ražnatovića Arkana, na beogradskom Novom groblju, rodbina i prijatelji obeležili 16 godina od njegovog ubistva.

Arkanova garda odavno više ne postoji, čak ne organizuju ni "esnafska" druženja, kakva povremeno prave neke druge dobrovoljačke jedinice. Zamenik Arkana iz ratnog perioda, Milorad Ulemek Legija, u zatvoru je zbog učešća u ubistvu premijera Zorana Đinđića. Njegov drugi zamenik, Borislav Pelević, bio je član Srpske napredne stranke premijera Aleksandra Vučića, ali se pre izvesnog vremena odvojio, zbog nesaglasja sa politikom Vlade Srbije prema Kosovu. Jedan od sponzora Arkanove Stranke srpskog jedinstva i "Tigrova", Dragan Marković Palma, deo je srpske vladajuće koalicije sa svojom partijom Jedinstvena Srbija.

U dubokoj anonimnosti

Ostatak te Ražnatovićeve ratne "škvadre" nalazi se u dubokoj anonimnosti, tamo gde su bili i početkom devedesetih. Arkan je tih godina oko sebe okupio par bivših pripadnika Legije stranaca, zatim navijače s "patriotskim nabojem", "žestoke momke" za koje je Beograd bio suviše vruć u to doba ulične anarhije, biznismene sa zatvorskom karijerom, "odnekud" mu je stigla najbolja vojna oprema, napravio je kamp u Erdutu, u Istočnoj Slavoniji, i pošao u rat.

Za razliku od ostalih dobrovoljačkih jedinica, koje su manje-više delovale na svoju ruku, Arkanova je bila tesno povezana sa srpskim tajnim službama te je Legija kasnije postao komandant "Crvenih beretki", takozvane Jedinice za specijalne operacije Službe državne bezbednosti. Iako je još za života protiv Arkana podignuta haška optužnica, zbog ratnih zločina uglavnom u Sanskom Mostu, posle njegovog ubistva ratni put "Tigrova" nije interesovao nikoga - ni Hag, ni domaće tužilaštvo.

Istina, "Tigrovi" su važili za disciplinovanu jedinicu - ponajviše zbog Ražnatovićevog nesumnjivog autoriteta. To je svojevremeno rekao i general Majkl Rouz, nekadašnji komandant Unprofora. I "arkanovci" su u vreme rata isticali svoju privrženost Ženvskoj konvencijama, ponekad čak kritikovali ostale jedinice, poput Šešeljevih, zbog njihove raspojasanosti i nediscipline.

Svojevremeno mi je Arkanov general Borislav Pelević pričao da je jedna Bošnjakinja iz Bijeljine, navodno, svom sinu dala ime Arkan, zato što su joj "Tigrovi", opet navodno, spasili život u vreme kada je nastala ona čuvena Havivova slika. Bili su česti i njihovi sukobi sa regularnim jedinicama Vojske Republike Srpske pred kraj rata, jer Arkan nikada nije imao dobre odnose sa Ratkom Mladićem.

Zločini u Sanskom Mostu

Kad god sam, kao ratni reporter, tokom rata u Bosni sretao "arkanovce", oni su vazda bili u nekim hotelima. To, naravno, ne znači da su tamo boravili turistički. Sećam se, najpre, nas dvojica novinara Naše Borbe u septembru 1995. godine ulazimo u Sanski Most u džipu Crvenog krsta. U grad je dan ranije ušla Srpska dobrovaljačka garda i zauzela hotel "Sanus", gde im je bio štab.

Odemo do hotela i tamo zateknemo nekoliko mladića vezanih za stubove, koje su prethodno u prostoriji pored ulaza "arkanovci" mašinicom šišali na nularicu. Jedan od Arkanovih generala koji nas je dočekao, prethodno proverivši da nismo "neki špijuni", objasnio nam je da se radi o "dezerterima" Vojske Republike Srpske. Dok smo sa generalom pričali u holu hotela, Arkan je obilazio linije fronta.

Činilo mi se na prvi pogled da "Tigrovi" deluju disciplinovano, sve dok tri godine kasnije nisam pročitao hašku optužnicu protiv Ražnatovića, zasnovanu na dešavanjima oko Sanskog Mosta. U njoj je pisalo da Arkanu i Srpskoj dobrovoljačkoj gardi haško Tužilaštvo stavlja na teret ubistva 11 civila u Trnovu 20. septembra (ili približno tog datuma) 1995. godine, zatim ubistvo 65 civila u Sasini 21. septembra 1995. godine, kao i ubistvo dva civila i mučenje više civila u kotlarnici hotela u Sanskom Mostu u periodu od 21. do 25. septembra 1995. godine, baš u vreme kad smo pravili onu ratnu reportažu.

Posle Sanskog Mosta, "arkanovce" sam video i u hotelu pored Prijedora. U trenucima dok je nekoliko novinara domaćih i stranih medija u lobiju hotela pričalo sa Ražnatovićem, pored je prolazila motorizovana jedinica Vojske Republike Srpske, čiji su pripadnici sve vreme zviždali "arkanovcima" i pokazivali im srednji prst. Nekoliko dana kasnije Arkan je lupio šamar nekom pukovniku Andriću iz Drinske brigade, koji se sa svojom jedinicom povlačio iz Bosanskog Novog, dok su "Tigrovi" ulazili u grad.

DJ Max - 'junak' Havivove fotografije?

Da li je činjenica da "Tigrovi" nisu mnogo sarađivali sa Mladićevim jedinicima tokom rata u Bosni doprinela da oni ostanu van raznih istraga 20 godina kasnije? Veoma moguće, jer je ta jedinica više delovala kao nekakva kaznena ekspedicija, koju su tajne službe iz Srbije slale na ratište pre svega da obuzdaju neposlušne domaće "ratnike", a potom da "krpe rupe" na linijama fronta odakle su "lokalci" bežali.

Opet, u Srbiji se prvi put od Arkanove smrti govorilo o zločinu u Bijeljini kada je pre nekoliko godina, zbog posedovanja droge, uhapšen neki DJ Max. On liči na osobu koja stoji iznad onih civila u Bijeljini. Za tu osobu se ispostavilo da je bila pripadnik "Tigrova", ali nije dokazano da je on "arkanovac" sa fotografije. Istina, niko se iz državnih institucija nije mnogo ni trudio da to nesumnjivo dokaže, niti opovrgne.

Kao da u celoj priči postoji i faktor zvani - strah. Kada je Alma Peković, ćerka Ajše i Redžepa Šabanovića, kako sama kaže, prošle godine smogla snage da dođe u Beograd i sama potraži pravdu, predala je Tužilaštvu za ratne zločine krivičnu prijavu za ubistvo roditelja i brata, a prilikom prvog susreta sa tužiocem za ratne zločine dobila je utisak kao da je samo nju čekao pa da pokrene slučaj.

Zanimljivo, komunikacija sa tužiocem se svela na njegov savet da je bolje da ne koristi imejl, nego da mu se obraća pismom ("ko zna ko čita imejl...") i zahtev da stupi u kontakt sa Ronom Havivom, pravdajući se da će ona kao žrtva lakše doći do njega nego on kao tužilac. Iz te komunikacije može se postaviti pitanje: da li se neko u Srbiji i dalje plaši pokojnog Arkana? Ili, pre će biti: ko se plaši "arkanovaca"?

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub Draža Petrović

“Super je knjiga”, rekao je Baron Minhauzen govoreći o najnovijem štampanom izdanju redakcije srbijanskog satiričnog web portala njuz.net. Tako bar stoji na koricama knjige “Prava istorija sveta”, tamo gde izdavači citiraju izvode iz recenzija, najčešće hvalospeve autorima.

Mada, priznaćete, niko nije lud da mu recenziju piše najveći svetski lažov svih vremena, pokojni Minhauzen. Osim, naravno, tipova iz njuz.neta, popularnih “njuzovaca”, jedne beskrajno duhovite ekipe beogradskih satiričara koja je, pored ostalih, “kriva” i za regionalnu popularnost emisije “24 minuta sa Zoranom Kesićem”, čiji su scenaristi.

Moguće da bi neko u današnjem vremenu verovanja u sve i svašta i poverovao da je Baron Minhauzen za neku knjigu rekao da je “super”. A “njuzovci” su u Srbiji odavno postali ljudi u čije se izmišljene vesti veruje više nego u one prave.

Vjerovanje da je Srbin skočio na ajkulu i ubio je

Njihova priča o pijanom Srbinu koji je ubio ajkulu tako što je skočio sa stene u Crveno more u Šarm el Šeiku svojevremeno je citirana u stotinama ozbiljnih svetskih medija, jer su svi bili ubeđeni da se to zaista dogodilo. Čak je i glavni junak te priče, izmišljeni lik Dragan Stević, proglašen za ličnost godine na nekim australijskim sajtovima.

Jedan ruski portal napravio je i grafiku gde se objašnjava kako je pijani Srbin, mase 80 kilograma, pri slobodnom padu i ubrzanju, približne vrednosti ubrzanja sile zemljine teže 10 metara po sekundi na kvadrat, proizveo silu od 800 njutna pri padu na ajkulu. Rusi su sračunali da je sila od 150 njutna jednaka minimalnoj sili nokautirajućeg udarca, pa su izveli zaključak da je i proizvedenih 800 njutna dovoljno da ubije krvoločnu neman. I sve to na osnovu vesti izmišljene u malom stanu na beogradskoj Paliluli, odakle “dejstvuje” ekipica njuz.neta.

Kada je pre dve nedelje oko hiljadu ljudi došlo na promociju “Prave istorije sveta” u beogradski klub “Mikser haus”, verovatno najposećeniju promociju jedne knjige u Beogradu, to je, opet, bio dokaz da sem izmišljenih vesti i istorija više prija kada je “njuzovci” izmisle ili osavremene.

Istoriju pišu pobednici, ali su “njuzovci” pokazali da mogu da je napišu i neki potpuno atipični likovi - saobraćajni inženjeri, profesori norveškog, novinari, nesvršeni istoričari umetnosti, arhitekte i biciklisti, što su neka od "zanimanja"članova redakcije ovog portala.

Knjiga podseća na film Smešna strana istorije Mel Bruksa, ima tu pomalo i Žitija Brajanovog Monti Pajtona. Osmišljena je kao kolekcija tabloidnih naslovnica medija koji su, šatro, izlazili od nastanka sveta pa do vladavine druga Tita.

Počinje sa biblijskim scenama: “Adam sumnja da ga Eva vara”. Pa onda: “Noje se žali da se putnici na njegovoj barci ponašaju kao stoka”. Sledi naslov: “Pronađena rupa u Hamurabijevom zakonu”. Zatim: “Ekstremisti pokušali da ubiju Muhameda zbog crtanja autoporteta”. Potom: “Luj Petnaesti zaboravio koji je broj”. Onda: “Gandi pasivno napao policajca”. Tu su i naslovi: “Vlast savetovala građanima Hirošime evakuaciju u Nagasaki” i “Perfektni snajperista pogodio Kenedija sa tri lokacije”.

Više istine u satiri nego u vijestima

Satira kojoj bi se verovatno smejao i prosečan Englez, Islanđanin ili Etiopljanin da ova knjiga dobije svoj prevod, ipak, ima svoju specifičnost koju “stranci” ne bi shvatili: “njuzovci” su mnoge vesti iz istorije sveta karikirali u okolnostima aktuelne srpske političke scene. Pa, recimo, sprdajući se sa običajem premijera Srbije Aleksandra Vučića da već četiri godine obećava bolji život za dve, najkasnije tri godine, oni u knjizi imaju vest: “Mojsije obećao Jevrejima da će im biti bolje za dve, najviše dve i po godine”. Zatim, aludirajući na izgradnju “Beograda na vodi”, tu je i informacija: “Počinje izgradnja Atlantide na vodi”.

Nije zaboravljena ni regionalna politika - autori se šale na vukovarski slučaj razbijanja ćiriličnih tabli u tekstu: “Asirci polupali table sa klinastim pismom u Vavilonu”. A tu je i istorija pokojne Jugoslavije kroz naslove “Gavrilo Princip: Ovo je otišlo malo predaleko”, “Proslavu povodom ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca obeležile tuče Srba i Hrvata” i “Tuga i neverica širom zemlje: Drug Tito ipak nije besmrtan”.

Njuz.net je prvi regionalni satirični sajt. Pokrenuo ga je Dejan Nikolić koji je godinama bio fan američkog sajta The Onion (theonion.com) i želeo je da u Srbiji oživi sličan projekat. Posle se pojavilo mnogo identičnih sajtova od Triglava do Đevđelije, poput hrvatskog “news-bara”, ali, čini se, njuz.net je ostao neprevaziđen, možda zato što je postavio temelj takve vrste eksjugoslovenske zezancije.

Postoji teorija da ljudi u ex-YU vole ovaj tip satiričnih sajtova jer u njima ima više istine nego u televizijskim vestima. Stara uzrečica “svemu ovome ćemo se jednoga dana smejati”, kod “njuzovaca” je preobraćena u drugu krajnost: oni misle da je bolje kada se svemu ovome oko nas smejemo odmah, a ne tek jednog dana.

U knjizi “Prava istorija sveta”, naravno, smejaćemo se najviše Mojsiju, Cezaru, Leonidi, Napoleonu, Hipokratu, Tutankamanu, ali ćemo u okolini uvek naći nekog savremenog lika koji na ove istorijske face veoma liči.

Izvor: Al Jazeera
 

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

Jedan beogradski grafit iz "predvučićevskog" vremena glasio je: "Kosovo je Srbija, sve ostalo je Delta." Aludirao je na okolnost da od Slavije do Kalemegdana nisi mogao da nađeš prodavnicu koja nije bila u vlasništvu kompanije Delta Holding.

Onda je nastupio "vučićevski" period i situacija je otprilike ovakva: Kosovo posle Briselskog sporazuma uopšte nije Srbija, a najveća srpska kompanija Delta i njen vlasnik Miroslav Mišković proglašeni su za arhineprijatelje Vučićeve vlasti. Dakle, sada glasi deviza: Vučić je Srbija, sve ostalo je i dalje Delta. Razlog je jednostavan: vlast smatra da svi koji su protiv Vučića predstavljaju - Miškovića.

Premijer Srbije, kao šampion populizma, naime, uhapsio je Miškovića odmah po dolasku na vlast, zbog, kako se navodi u optužnici, malverzacija sa putarskim preduzećima. Onda je najmoćniji privrednik Srbije platio rekordnu kauciju od 12 miliona evra, oduzet mu je pasoš i pušten je da se brani sa slobode.

U međuvremenu, sva Vučićeva medijska mašinerija krajnje paranoično o Miškoviću piše kao zlom čiki, koji uporno pokušava da ih sruši sa vlasti. Kako običan narod svuda, pa i u Srbiji, voli da vidi kako "i bogati plaču", nađen je recept po kome se biračkom telu uporno sugeriše da je eventualni pad Vučića sa vlasti tesno skopčan sa povratkom bogatog Miškovića na vlast. Iako najpoznatiji srpski tajkun uopšte nije bio na vlasti, ali je kao, i Donald Tramp u Americi, često bio onaj ko se pita ili pomaže raznorazne političke partije.

'Miškovićevi plaćenici'

U Vučićevim medijima tri godine traje jedna vrsta paranoičnog prikazavanja svih koji su protiv Vučića, od političara do novinara, kao "Miškovićevih plaćenika".

Pred poslednje izbore, čak, Televizija Pink je postavila kameru na parking ispred zgrade Delte i snimila jednog novinara kako izlazi iz Miškovićeve kompanije, mada niko još nije uveo zabranu žurnalistima da se slobodno kreću gde hoće, pa i da posećuju sedište najveće srpske firme.

Apsurdno, među najžešćim promoterima teorije da je Vučić Srbija, a sve ostalo je Delta jesu ljudi koji su u toj zgradi boravili skoro češće nego zaposleni i blisko sarađivali sa Miškovićem u vreme njegove najveće moći, ali su mu naglo okrenuli leđa kada je vlast krenula u obračun sa njim.

Dragan J. Vučićević, recimo, glavni urednik provučićevskog tabloida Informer, koji se svakodnevno i brižljivo bavi linčovanjem Vučićevih političkih protivnika, svojevremeno je bio na čelu dnevnika Press, lista u većinskom vlasništvu Miškovića. Iz tog vremena ostala je Vučićevićeva izjava data pre šest godina povodom neke Deltine proslave, koja doslovno glasi: "Kad kažem Delta, mislim najveća firma u Srbiji. Prosto, bez uspešne Delte nema uspešne Srbije. To je tako. To je činjenično stanje, sviđalo se to nekome ili ne."

Vučićević je sada glavni idolog teorije da Vučića i Srpsku naprednu stranku iza svakog ćoška vreba Mišković, jer je naprasno promenio mišljenje da "bez uspešne Delte, nema uspešne Srbije", pa sad tvrdi da "bez uspešnog Vučića, nema uspešne Srbije". To samo govori da je moral kvarljiva roba.

Šok u režiji Malog

I ostalim Vučićevim saradnicima svuda se priviđa "zločesti" Mišković. Gradonačelnik Beograda Siniša Mali, recimo, pre samo pola godine tvrdio je po televizijama da sve protivnike projekta "Beograd na vodi" koordiniše upravo vlasnik Delte.

"Da li je razlog što, ako se desi 'Beograd na vodi', Mišković neće napraviti svoju Luku Beograd, neće zaraditi desetine miliona evra, već će korist imati građani? Da li je problem što će neki Vučić ili Mali realizovati projekat, a ne Demokratska stranka i Mišković?", pitao je gradonačelnik Beograda sredinom 2015. godine.

Ovih dana nastupio je šok: isti taj Mali pojavio se u četvrtak na proslavi 25 godina kompanije Delta u beogradskom hotelu "Kraun Plaza" i sedeo na počasnom mestu, odmah pored Miroslava Miškovića. Objavljena je i fotografija na kojoj nazdravlja sa njim. Okolnost da najbliži saradnik srpskog premijera odaje počast "arhineprijatelju" zbunila je i provučićevske medije.

Tek dva dana posle proslave Informer je objavio sliku Malog i Miškovića, uz potpis: "Nož u leđa Vučiću?", iako je svima jasno da Mali predstavlja vrstu funkcionera na "daljinsko upravljanje", dakle onih koji pre svake odluke prvo konsultuju "svemogućeg i sveznajućeg" premijera. Zato je nemoguće da Vučić sve to nije unapred znao ili odobrio.

U nekoj drugoj državi bilo bi logično da predstavnici vlasti prisustvuju svečanostima firme koja je najveći poreski obveznik u regionu, ali je to u Srbiji postalo neviđena atrakcija baš zato što je vladajuća ekipa, u sopstvenoj paranoji, obeležila Miroslava Miškovića kao nekakvog Darta Vejdera za rušenje reformi i kočničara "galopirajućeg" blagostanja i prosperiteta.

Bežanija već počela

Opet, suđenje Miškoviću upravo ulazi u završnu fazu, a dežurne račundžije već obračunavaju koliku bi odštetu od države on mogao da zatraži zbog gomile poslova koji su mu propali usled hapšenja, boravka u pritvoru i kasnijeg suđenja, uključujući tu i negativnu kampanju provladinih medija.

Ima onih koji smatraju da je nekako najlogičnije da, u slučaju oslobađajuće presude, odšteta Miškoviću bude plaćena iz budžeta Srpske napredne stranke, koja je apsolutnu vlast zapravo i osvojila tako što je ekspresno uhapsila jednog od najmoćnijih Srba kako bi pokazala glasačima da "nema zaštićenih".

Ruka pomirenja Malog prema Miškoviću liči na nešto što se ne tako davno desilo: kao što je bilo onih koji su bežali od njega kada ga je Vučić proglasio za državnog neprijatelja broj jedan, nije isključeno da su sada pojedini već počeli bežaniju, ali u suprotnom smeru...

Stavovi izraženi u ovom tekstu su autorovi i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Piše: Dragoljub - Draža Petrović

"Odem ja u Zagreb, sednem u tramvaj. Ja sedoh, svi sedoše, ja ustah, svi ustaše"– bio je štos koji je u bivšoj Jugoslaviji pričao poznati šoumen Milovan Ilić – Minimaks. Bilo je to vreme bratstva i jedinstva kada rat još nije bio na vidiku, pa se tome moglo i smejati,  ali je kvaka što taj štos danas postao stav jednog dobrog dela srpske javnosti.

Aleksandar Vučić je petnaest godina bio zagovornik teze da se granica Srbije prostire na liniji Karlobag – Ogulin - Karlovac – Virovitica. Onda je postao neko ko pledira da bude “garant stabilnosti” u regionu, ali više liči na čoveka koji se uporno uzdržava da ponovi svoju izjavu iz 2002. godine: “Mnogi s podsmehom kažu - gde su vam danas Karlobag, Ogulin, Karlovac i Virovitica? To nam ova nesrpska fukara, ovi mučenici i jadnici što onima koji su ovu zemlju bombardovali skute ljube i ljube im ruke, hoće da kažu - gde ste vi danas, radikali, u tim srpskim mestima? Raduju se tome što su ustaše okupirale srpsku zemlju... ” - rekao je tada Vučić.

Kao nekome ko je veći deo svog života smatrao da su svi Hrvati ustaše, te da su Hrvati okupirali srpsku zemlju, Vučiću i njegovim sledbenicima palo je “ko kec na jedanaest” što nova hrvatska vlada Tihomira Oreškovića nosi pridev “ustaška”.

Najviše zahvaljujući Zlatku Hasanbegoviću, ministru kulture, čiji ustaški “kosturi” iz karijere svakodnevno ispadaju iz “ormana”.

Lider hrvatskih Srba Milorad Pupovac, čovek koga su ratnih devedeseti isti oni koji danas vladaju Srbijom smatrali izdajnikom jer se nije bavio zapaljivom retorikom i praksom, pisao je ovih dana Kolindi Grabar Kitarović da je na ulicama Zagreba doživeo više provokacija i neprijatnosti nego u vreme buđenja hrvatskog nacionalizma, 1991, što je odmah nagnalo Vučićevog ministra Aleksandra Vulina da zatraži od hrvatske vlasti da zaštiti Srbe od, kako je rekao, “narastajućeg ustaštva”. Mada bi se termin “narastujuće ustaštvo” pre mogao formulisati kao “narastujući ekstremizam”.

Ministar za sukobe u regionu

Iako je trenutno ministar za rad, zapošljavanje i boračka pitanja, Vulina, ličnog portparola supruge Slobodana Miloševića Mirjane Marković iz devedestih, odavno zovu “ministrom za Hrvatsku”. A pojedini tviteraši i “ministrom za sukobe u regionu”.

Njegove izjave da je Ante Gotovina ustaša a kardinal Stepinac ustaški vikar, razgnevile su ne tako davno hrvatsku javnost, mada je baratanje terminom “ustaše” i tretiranje svih Hrvata kao “ustaša” specijalitet pojedinih Vučićevih bliskih saradnika.

U tome prednjači Informer, beogradski tabloid koji Vučića opisuje kao polubožanstvo, a svi njihovi tekstovi o Hrvatima kao da su pisani 1991. godine, u vreme kada je srpska štampa obilovala epitetima “ustaše”. Tokom granične krize između Hrvatske i Srbije zbog migranata, recimo, taj list je na naslovnici objavio fotomontažu s pola lika Zorana Milanovića i pola Ante Pavelića i naslovom “Milanović - Pavelić”. U istom broju nadnaslov teksta bio je “Ustaški napadi na Srbe na graničnom prijelazu Batrovci”. Tih dana je uz sliku Milanovića išao i naslov “Šah mat za ustašu”. Urednik i vlasnik Informera Dragan J. Vučićević, neformalni Vučićev medijski savetnik, objasnio je kako ne misli da su svi Hrvati ustaše, ali je ubeđen da “ogromna većina Hrvata danas jesu ustaše”. Uz to, on je na svom Tviteru napisao da "Srbin koji, posle svega, letuje u Hrvatskoj, kupuje u Idei i pije vodu 'jana', zaslužuje da opet bude zaklan".

Zagovornik novog bratstva i jedinstva

Terminologija Vučićevih ministara i medijskih saradnika pokazuje zapravo da je priča o Srbiji kao stubu regionalne stabilnosti i pomirenja obična gluma iza koje tinja tradicionalna srpsko – hrvatska netrpeljivost. Samo se čeka repriza Vučićeve izjave o “ustašama koji su okupirali srpsku zemlju”, mada je premijer Srbije u svom novom proevropskom ruhu odavno savladao tehnike samokontrole, pa često u komentarisanju regionalnih pitanja priča i izjavljuje sve ono što iskreno ne misli. Ali je tu uvek neki ministar ili medij koji će narodu objasniti šta bi trebalo da misli, a da Vučić pritom ostane regionalno prihvatljiv mirotvorac, maltene zagovornik novog bratstva i jedinstva.

Jedno nesrećno kadrovsko rešenje u novoj hrvatskoj Vladi i njegov ustaški “bekgraund” učinilo je mnogo za “četničku” radost. Pa sada zagovornici teorija da su svi Hrvati ustaše likuju nad ovim svežim “dokazom”, ma koliko to bilo licemerno imajući u vidu da Srbiju danas vode jedan četnički vojvoda, u vidu Nikolića, i jedan dugogodišnji “četnički pomoćnik”, u vidu Vučića. Što verovatno ne prija ni Hrvatima ni Bošnjacima, ali se u Bosni i Hrvatskoj niko razuman nije usudio da sve Srbe proglasi četnicima, niti da apeluje na “narastujuće četništvo” u Srbiji.

Problem onih koji u Srbiji prebrojavaju ustaše sa druge strane granice jeste, na primer, što u beogradskom sudu upravo traje proces za rehabilitaciju Milana Nedića, predsednika srpske vlade tokom nemačke okupacije, a svi oni redom smatraju da je u pitanju istinski heroj. Iako je Nedić, poput Ante Pavelića, takođe bio kvisling, samim tim što je sarađivao sa okupatorom i razmenjivao komplimente sa Hitlerom. Nedić je, istina, bio daleko manji kvisling od Pavelića, u smislu žrtava i zverstava. Spasao je mnogo Srba koji su bežali iz Nezavisne Države Hrvatske tokom Drugog svetskog rata, odbijao da srpske jedinice pošalje sa Nemcima na Istočni front, ali istoričari svedoče o njegovoj ulozi u progonu beogradskih Jevreja, Roma i antifašista, te niko pametan u Srbiji ne želi brisanje “fleka” sa ove sumorne figure srpske istorije. Osim onih, naravno, koji se opravdano gade ustaštva, ali se ne gade jednog sopstvenog “gaulajtera”.

Historija historičarima

Sedamdeset godina posle Drugog svetskog rata niko neće sve Nemce nazivati nacistima, iako u Nemačkoj ima neonacista, kao što ih ima i u Hrvatskoj. U normalnim državama istorija je odavno ostavljena istoričarima. Tamo jedan deklarisani ustaša ne bi mogao postati ministar, niti bi opunomoćeni četnički vojvoda sa impresivom ratnohuškačkom karijerom mogao postati predsednik. To mu dođe kao neki srpsko-hrvatski usud zgodan za zaluđivanje nacionalno osvešćenog – ili još bolje – nacionalno onesvešćenog biračkog tela.

Izvor: Al Jazeera